Живот крајем 18. и почетком 19. века за српски народ постао је неиздржљив. Зато се народ и виђенији Срби почеше договарати и припремати за оружану борбу. Сазнавши за њихове намере, јаничари почеше убијање виђенијих Срба. У нашој историји овај догађај описан је као сеча кнезова.
Двадесет и трећег јануара 1804. године најпре су убијени Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин и многи други. У великој сечи кнезова би погубљен и обор-кнез Петар из Гложана. Сељаци на његово место изабраше Стевана Синђелића. Сеча кнезова беше и повод за буну на дахије и устанак. Из Београда лађом побегоше злогласне дахије: Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед-ага. Зауставише се на острву Ада Кале (што значи Ада тврђава). Српски устаници, предвођени Миленком Стојковићем, опколише их и потом побише.
Село Орашац, 15. фебруар 1804, на Сретење
Вожд Карађорђе подиже први српски устанак. Српски устаници постижу велике успехе. Тако борбама код Јасањара, Иванковца (1805), Мишара и Делиграда (1806) ослободише део Србије до Делиграда. Крајем 1807. године Руси не пролазе славно са Наполеоном Бонапартом (Французима), па нам ускраћују помоћ коњице коришћене у Влашкој јер су потписали мир са Турском а ми остасмо на цедилу. Тако наш Први устанак мирује до почетка 1809. године. Тада долази до потписивања споразума између Енглеске и Турске. Споразум се односи на подршку Енглеске и снабдевање новим оружјем, посебно топовима. Охрабрена и боље наоружана Турска објављује рат Русији. По наговору Русије, сад је то наводно шанса Србије да ослободи преостале крајеве. Практично Руси отварају нови фронт. Почињу припреме за коначно ослобођење не само Србије већ и читавог православног света на Балкану. Шаљу се гласници широм Србије. Припремају се буне у Врању, Пироту, Лесковцу, Власотинцу, Заплању, сврљишком крају итд. Србија тражи помоћ од целе Европе, али само нам Аустрија шаље око 60 официра и подофицира. Ови нас у пограничном појасу углавном подучавају организовању војске по формацијама па отуда и немачки називи за наше старешине, у том делу устанка. Аустријанци нам дају и нешто медицинске опреме, као и неколико доктора.
Вожд Карађорђе одлази у Црну Гору где прави споразум о заједничком дејству. Од извидница сазна за стање у Нишу и његовој околини. Направи план који предложи Српском совјету да се устаници, из крајева где се не могу доћи побуне, окупе у Делиграду или североисточно од Ниша изнад села Каменице и Матејевца; да се блокира Сићевачка клисура у близини места Плоче, затим Грделичка клисура. Практично да се пресеку комуникације Турцима и са југа и са истока. Затим би цела српска војска са око 54.000 војника ударила на Ниш. Потом би уследило ослобађање осталих крајева. Судећи по свему, овај план је био реалан и врло добар. Међутим, почетком априла председник нашег совјета Младен Миловановић одлази за Русију. Тамо са великим руским кнезом (генералом) Александром Прозорвским потписује споразум. Споразум се односи на помоћ више хиљада пушака, барута и коњаника.
Охрабрен оваквим споразумом, Младен Миловановић нашем совјету предлаже други план – да српска војска крене у четири правца и успут мобилише још војника. Долази до велике расправе у нашем совјету. Младен успева да придобије неколико посланика више па су прихватили његов план. Заклет на послушност совјету, Карађорђе је такође морао да прихвати овај план. Тако уместо у једном смеру Срби крећу у четири правца. Сима Марковић и поп Лука Лазаревић крећу према Босни. Вожд Карађорђе одлази у Санџак да се споји са црногорском војском за даља дејства у Босни и према Врању. Миленко Стојковић је кренуо према Кладову, низ Дунав одакле би, по споразуму са Русима требало да крену за Ниш и даље. Набујали Дунав наводно није дозволио прелазак Руса што је имало трагичне последице. У неким књигама пише како Дунав стварно није дозволио прелазак Руса па су устанике Руси наговарали да сачекају са нападом. Каснији догађаји ће показати истину.
Одломак из књиге Селомира Марковића Селета „Чегарски бол“.
Приредила Наташа Станојловић.
