Често се дешава да човек осећа претерану тугу због стања у којем се налази свет. Такав човек пати због тога што види да људи данас, па ни он сам, не
врше вољу Божју. Због тога осећа и телесни и душевни бол других људи као свој бол. Та осетљивост је дар Божји. Чешће се сусреће код жена . Душе које се одликују таквом духовном финоћом посебно су пријемчиве за поруке Божје и за вољу Божју. Осетљиве душе имају могућност да, живећи животом у Христу, остваре велики напредак јер воле Бога и не желе да Га жалосте. Притом се, ипак, налазе у извесној опасности. Ако не предају свој живот Христу са поверењем, може се десити да зли дух искористи њихову осећајност, па да их баци у тугу и осећање безнађа.
Осетљивост се не да поправити, Она може само да се преобликује, да се преиначи, да се измени, да се преобрази, да буде пресуштаствљена, да постане љубав, радост, служење Богу. Како Тако што ћемо се окренути навише. Сваку тугу преокрените у познање Христа, у љубав према Њему, у служење Њему. А Христос, Који стално са чежњом чека да нам помогне, даће вам благодат Своју, и силу Своју, и преокренуће жалост у радост, у љубав према браћи, у служење Њему Са моме. Тако ће нестати мрака. Сећајте се шта је апостол Павле говорио: „Сада се радујем у својим страдањима“ (Кол. 1, 24).
Ваша душа нека се препушта молитви: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, у свим вашим бригама, за све ствари и за све људе. Не гледајте на оно
што вам се дешава него гледајте у Светлост, у Христа, као што дете гледа у своју мајку кад му се нешто деси. На све гледајте без страха и узнемирености,
без туге, без осећања да вас догађаји притискају, без грча у души. Нема потребе да улажете напоре и да вам се душа стеже. Сав ваш труд нека се састоји у томе да будете загледани у Светлост, да задобијете Светлост. На тај начин, уместо да се препуштате тузи, која није од Духа Божјега, препуштаћете се слављењу Бога.
Све непријатне ствари које пребивају у вашој души и у њу уносе немир могу да постану повод за служење Богу, па да тако и престану да вас оптерећују. Имајте поверења у Бога. Тада ћете бити безбрижни и постаћете словесна оруђа Његова. Туга показује да се у свом животу не руководимо поверењем према Христу. „Свачим смо угњетавани, али не потиштени“ ( II Кор. 4, 8) –зар нам то не говори опет нико други до апостол Павле?
Све сагледавајте са љубављу, са добротом, са кротошћу, са трпљењем и са смирењем. Будите као стена! Нека се све одбија и враћа од вас као таласи од
стене, а ви будите спокојни. Али рећи ћете ми: јесте, само да ли је то могуће? Да, могуће је, увек је могуће, благодаћу Божјом. Ако ствари посматрамо на људски начин, онда то није могуће. Уместо, међутим, да све на вас неповољно утиче, све може да вам послужи на добро, да вас учвршћује у стрпљењу и у вери. Јер, све реакције наше околине, и све тешкоће са којима се сусрећемо, за нас нису ништа друго до духовна гимнастика. Ми извежбавамо сами себе у трпљењу и стрпљењу, у издржљивости. Чујте један пример који то објашњава.
Једанпут дође к мени неки човек и поче да се жали на своју жену. Ја му онда рекох:
– Зар си ти тако глуп човек?
– Па зар су глупости све ово што ти говорим?
– Велике глупости –одговорим. –Та твоја жена веома много те воли.
–Да, али ми свашта приређује.
–Све то приређује ти да постанеш свет. Али теби мозак не ради. Гневиш се, па уместо да се посвећујеш, ти доживљаваш пакао.
Да је овај човек, међутим, имао стрпљења и смирења, не би пропуштао прилике за освећење.
Велика ствар и велика врлина јесте трпљење. Христос је говорио: Ако немате трпљење, изгубићете душе своје; да их задобијете, морате имати трпљење (ср. Лук. 21, 19). Трпљење је љубав. Без љубави не можеш имати трпљења. То је, међутим, и питање вере. У самој ствари, ми смо неверници јер не знамо да Бог све доводи у ред и избавља нас од тешкоћа и жалости. Молите се Пресветој Богородици овим речима:
„Обрни нарицање у радост,
а у добро расположење тугу претвори.
Ридање пак у весеље |
и усхићење сада,
Богородице, једина Свеблагословена.“
Расположење у нама да заволимо Бога садржи у себи и једну врсту бола. Када хоћемо да живимо духовним животом, осећамо бол јер треба да пресечемо
сваку везу која нас сједињује са вештаством. Када пак желимо да пружимо задовољство сами себи или другима, онда то што дајемо јесте љубав, једно одређено дејство. То је сила наше душе и ми притом „трошимо“ један део те силе у жељеном правцу. У томе треба да обратимо пажњу на то какав ћемо ред и поредак успоставити у свом животу и ради кога ћемо „трошити своје душевне силе.
Туга која је по Богу садржи у себи радост. Захваљујући њој, човек духовно напредује. Она у њему не оставља простора за потиштеност, која упропашћује
душу. Где има смирења, ту нема потиштености. Егоиста се веома много жалости због свега и свачега. Смирен човек, напротив, слободан је и независан од свих
и од свега. То се остварује само у јединству са Христом. Сва наша осећања нека функционишу у сагласности са Законом Господњим. Будите спремни да понизите себе пред било ким. То је слобода. Где је љубав, онде је слобода. Живећи у љубави Божјој, ви живите у слободи.
Књига: Живот и поуке Светог Порфирија Кавсокаливита
