Чујте, испричаћу вам нешто што ми се десило пре неколико дана. Са Свете Горе дошао је овамо један монах који се бави умном молитвом. Он ме је упитао:
-Како ти вршиш молитву? Седиш ли на ниској столичици, сагињеш главу и усредсређујеш се на молитву?
-Не – одговорио сам. -У уму изговарам речи: „Господе Исусе Христе, помилуј ме, Господе Исусе Христе, помилуј ме…“; тако говорим у уму и пазим само на речи.
-Старче, не говориш ми убедљиво. Врло погрешно се изражаваш. Ум треба да буде у срцу; зато се молитва зове срдачна молитва.
Ја одговорих:
-Рећи ћу ти и нешто друго. Понекад се дешавало да имам и неко искушење, па сам ум свој стављао пред икону Христа Распетога, са прободеним рукама и ногама, из којих капље крв, са трновим венцем, који Му се забада у чело, а ја сам на коленима пред ногама Његовим, пред Распећем, говорио: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“
-А ниси ум доводио у срце?
-Нисам – одговорим.
-У заблуди си -рече ми он. -Ум треба да је у срцу; зато се ова молитва назива срдачном молитвом. То што ти кажеш јесте прелест.
Кренуо је да оде.
-Старче -зауставих га ја. Слушај, хоћу да ти кажем још нешто. Док изговарам молитву у уму свом, понекад радост јача у мени, па кад радост моја потпуно ојача док изговарам речи: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“ ,ја осетим како мој ум игра заједно са срцем. Друкчије казано, осећам како мој ум улази у срце, те онде осећам сву ову радост док изговарам молитву Исусову. Почињем умом, а потом, кад дође радост, мој ум дејствује сам од себе.
-А, тако? То је оно право -одговори он. -Опрости ми што сам рекао да код тебе постоји прелест.
Ум је орган који мисли. Срце пак не размишља. Ум имајте у Богу, па ће вам срце спонтано играти од радости. Срце доспева у умиљење. Да би Христос дошао у ваше срце, треба да Га заволите. А да бисте Га заволели, треба најпре Он да заволи вас. Најпре Бог треба да упозна вас, а затим ви Њега. Сићи ће Он и до вас, али најпре треба да то од Њега заиштете. Да вас Он заволи, треба да будете достојни. А да бисте били достојни, треба да се припремате.
Пре свега што даље од саможивости! Молитва треба да је несебична. Све нека вам бива у тајности и несебично. Другим речима, немојте да мислите да ће, ако се умом усредсредите, благодат доћи и у ваше срце и да ћете још и осећати како оно поиграва од радости. Немојте да се молите са таквом рачуницом него са једноставношћу и смирењем. Нека вам је пред очима, као циљ, увек слава Божја! Шта сам оно говорио о славују у шуми? Он пева, а нико га не види. Тако и ви будите несебични! Служите Богу свесрдно у тајности!
Али пазите, као што вам рекох: нека не зна левица твоја шта чини десница твоја. Пазите да ваше духовно делање не примети рђаво ја у вама. Ваља вам доживљавати Рај, али да за то не зна ваше рђаво ја, а вам не позавиди. Не заборављајте да постоји и завист нашег супарника, нечастивога.
У припрему за молитву спада још и то да научите како држати заповести Божје. Одгоните од себе страсти -осуђивање, гнев и друго. Одгоните све то на благ начин. То значи: не ударајте директно по злу него, презирући страст, обраћајте се са љубављу ка Богу. Бавите се црквеним химнама, тропарима светих и мученика, као и Псалмима Давидовим. Проучавајте Свето Писмо и списе Светих Отаца Цркве. На тај начин ваша душа ће постајати кроткија и нежнија, постајаће све више освећена и обожена, па ће бити спремна да чује поруке Божје.
Мало-помало, походиће вас благодат. Улазићете у радост Господњу. Почећете да доживљавате мир. Потом ћете, благодаћу Божјом, постајати све јачи. Нећете се гневити, нећете се нервирати, нећете погрешно тумачити туђе речи и поступке, нећете осуђивати. Прихватаћете све и свакога са љубављу. Стећи ћете оно о чему овако говори апостол Павле: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини; све сноси, све верује, свему се нада, све трпи, љубав никад не престаје“ (1. Кор. 13, 4-8).
Молитва Исусова очишћује душу и обуздава ум. Најсавршеније делање одвија се у најскривенијој дубини душе човекове, у оној херметички затвореној и само Богу познатој дубини. Тако, дакле, видимо нешто крајње узбудљиво и запањујуће: видимо људе где се преображавају у децу Божју, ако и јесу, у међувремену, доспели до дубине свог самоуништења.
И ја, убоги, који сам обична олупина, управо овако покушавам да делам. Не препуштам се молитвама јавно него се молим тајно. Схватате ли? Долази благодат Божја, па осењује и вас. Неко освежење и благодат Господ даје и вама који обитавате, обедујете, разговарате, молите се и дружите се, једноставно, са мном. Да ли ме разумете? Само неко ко је непромишљен, неки грубијан, неко кога молитва није могла ганути, остаје туђ благодати.
Молите се Богу да вам открије скривене тајне! Има много тога што не знамо. У молитви говорите Господу Христу: „Нека буде оно што Ти хоћеш, што хоће љубав Твоја, Господе!“ Он ће нас водити. Ка Њему непрекидно уздижите поглед!
Из књиге – Живот и поуке светог Порфирија Кавсокаливита (Беседа)