О томе да је православним хришћанима неопходно често причешћивање Божанским Телом и Крвљу нашега Господа

Свим хришћанима се заповеда да се често причешћују, и то као прво према Владичанским заповестима Господа нашега Исуса Христа, а као друго у Делима и Правилима светих Апостола, светих Сабора, а такође и сведочанствима божанских Отаца, а треће самим речима, чином и свештенослужењем Свете Литургије, и коначно четврто самим Светим Причешћем.

1. Господ наш Исус Христос нам је пре свега оставио Тајну Причешћа, рекавши: “Хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу дати за живот света” (Јн.6, 51). То јест храна коју Ја желим да вам дам, – то је Тело Моје, које Ја желим да дам за живот целог света. То значи да је Божанско Причешће за вернике неопходан саставни део духовног живота по Христу. и пошто тај духовни живот у Христу не треба да се гаси и прекида (како каже Апостол, духа не гасите (1Тес. 5, 19)), већ треба да буде одлучан и непрекидан, да живи не би живели за себе, већ за Онога Који је за њих Умро и Васкрсао (по том истом Апостолу1), то јест да живи верници више не би живели сопственим и телесним животом, већ животом Христа, Који је за нас умро и васкрсао – уз неопходност се захтева да буде непрекидно и то што њега чини, то јест Божанско Причешће.

И на другом месту Господ заповеда: “Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, нећете имати живота у себи” (Јн.6, 53). Из ових речи следи да је Божанско Причешће неопходно за хришћане исто толико колико им је потребно и свето Крштење, пошто је ту исту двоструку заповест коју је рекао за Крштење рекао и за Божанско Причешће. Он је о светом Крштењу рекао: “Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије” (Јн. 3, 5). И о Божанском Причешћу говори слично: “Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, нећете имати живота у себи”. Дакле, како нико без Крштења не може живети духовним животом нити се спасти, тако нико не може да живи ни без Божанског Причешћа. Међутим, пошто се те две Тајне разликују по томе што се Крштење врши само једном, а Божанско Причешће непрекидно и свакодневно, одатле произилази да за Божанско Причешће постоје две неопходне ствари: прво, треба се причешћивати, а друго, треба се непрекидно причешћивати.

Поред тога, када је Господ предавао ту Тајну Својим ученицима, Он им није рекао у облику савета: “Ко хоће нека једе Моје Тело, и ко хоће нека пије Моју Крв”, већ је Он рекао: “Ако неко хоће да иде за Мном” (Мт. 16:24) и “ако хоћеш да будеш савршен” (Мт. 19, 21). Али је заповеднички узвикнуо: “Узмите, једите, ово је Тијело Моје”, и “пијте из ње сви, ово је Крв Моја” (погл. Мт.26, 26-2). То јест ви непрекидно треба да једете Моје Тело и обавезни сте да пијете Моју Крв. и поново говори: “Ово чините у Мој спомен” (Лк.22:19). То јест ту Тајну. Ја вам је предајем и то не да се она врши само једном, двапут, или трипут, већ свакодневно (како то објашњава божанствени Златоуст) у спомен на Моја Страдања, Моју Смрт и цео Мој домострој спасења. Те Господње Речи јасно одређују два неопходна [момента] у Причешћивању: један је садржан у обавезној заповести, а други – у постојаности, на коју указује реч “чините”, што разумљиво означава да нам се не заповеда да се просто само причешћујемо, већ и да то чинимо непрестано. Дакле свако сада види да православном хришћанину није дозвољено да наруши ту заповест, без обзира који чин поседује, већ то представља његов дуг и обавезу коју треба непрекидно да испуњава као Владикине заповести и поставке.

2. Божанствени апостоли су се следећи ту непрекидну заповест нашег Господа, у почетку проповеди Јеванђеља, при првом погодном тренутку, скупљали са свима вернима на тајном месту ради заштите од Јудеја (Јн.20:19), поучавали хришћане, молили се, и вршећи Тајну, и сами се причешћивали, како о томе сведочи св.Лука у “Делима Апостолским”, где каже да су се три хиљаде људи који су поверовали у Христа на дан Педесетнице и крстили, били са апостолима, како би слушали њихово учење и имали користи молећи се са њима и причешћујући Пречистим Тајнама, да би се освећивали и боље утврдили у Христовој вери.

“И остаће једнако у науци Апостолској, и у заједници, и у ломљењу хлеба, и у молитвама” (Дела 2:42).

И да би се сачувало то неопходно предање Господа од стране будућих хришћана и да се временом не би заборавило то што су апостоли тада радили, они су и написали у својим 8-ом и 9-ом Правилу заповедајући са строгим проверавањем и казном одлучења да нико не остане без Причешћа Божанским Тајнама, када се служи Света Литургија.

“Ако се епископ, или презвитер, или ђакон, или неко од свештенства при вршењу приношења не Причести онда је то требало да образложи, и ако је тај разлог благословен, бивало би му опроштено. А ако не образложи узрок нека буде одлучен од општења са Црквом, наносећи тако својом кривицом штету народу, који би са подозрењем гледао на онога који врши приношење, а притом то чини неправилно”2. То јест ако се неко не причешћује када се служи Света Литургија, нека каже разлог због чега се не причешћује, и ако се он може уважити, онда му је опроштено, а ако он не каже разлог онда треба да буде одлучен.

А у 9-ом правилу они кажу: “Сви верни који улазе у Цркву и слушају Писмо, али не остају до краја на молитви и Светом Причешћу, чине саблазан и треба их одлучити од општења са Црквом”3. То јест ти верујући који долазе у Цркву и слушају Писмо, али не остају на молитви и Светом Причешћу треба да буду одлучени од Цркве, јер чине саблазан.

Објашњавајући ово правило, Валсамон каже: “Назначење овог правила је веома строго, јер оно одлучује оне који долазе у Цркву и не остају до краја и не причешћују се”. И други канони на сличан начин заповедају да сви људи буду спремни и достојни Причешћа.

Антиохијски сабор је следећи светим апостолима, прво потврдио њихово горенаведено правило, а затим додао: “Сви који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али због неког избегавања реда не учествују у молитви с народом или се одвраћају од Причешћа Светом Евхаристијом, да буду одлучени од Цркве дотле док се не исповеде и не покажу плодове покајања и замоле за опроштај, и на тај начин добију могућност поновног причешћивања”4. То јест сви ти који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али се не моле са осталим народом или одбијају Божанско Причешће, треба да се одлуче дотле док се не исповеде и не покажу плодове покајања и док не замоле за опроштај, после чега им може бити опроштено.

Дакле, видите браћо моја, да сви хришћани подлежу безусловном одлучењу и треба да се често причешћују и то на свакој Литургији, да не би били одлучени ни од стране Апостола ни од стране Светог Сабора.

3. Ако пажљиво размотримо Божанствену и Свету Литургију, увидећемо да од почетка до краја она има циљ који указује на Причешће окупљених верујућих хришћана, јер на то указују и молитве које свештеник чита тајно, и возгласи, и све речи и свештенодејства, и чин који се дешава на њој. У молитви која се назива молитва верних је написано: “Дај им (то јест верним), који Ти увек служе са љубављу и страхом, да се неосуђено причешћују Светим Твојим Тајнама”. У молитви која затим следи после вршења Тајни5, је написано: “Нека им Причешће буде на трезвеност душе и остављање грехова” то јест да ти Свети Дарови буду оним вернима који се причешћују на очишћење душе и опроштај грехова. У молитви која се чита пред Причешће се каже: “И удостој дати нам Твојом руком Пречисто Тело Твоје и часну Крв, и нама свим људима” то јест удостој нас Господе дати нам Својом крепком Руком Твоје Свето Тело и часну Крв и преко нас предај Га и свом народу Твоме.

То се види и из возгласа када свештеник позива народ као од Самог Господа: “Примите, једите ово је Тело Моје” и “пијте из ње сви ово је Крв Моја”. И када држећи у својим рукама свету Чашу са животворним Телом и Крвљу, излази из олтара и показује је народу, тада га позива на Божанско Причешће и гласно изговара: “Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите”. То јест приђите са страхом Божијим, вером и љубављу да се Причестите Божанским Тајнама. После Причешћа свештеник и народ захваљује Богу за ту велику благодат, које су се удостојили. Народ захваљује: “Нека се наша уста испуне хвалом Твојом Господе, јер си нас удостојио да се Причестимо Светим, Твојим, Божанским, бесмртним и животворним Тајнама”, што значи: “О Господе, нека се наша уста испуне славословљем Тебе, јер си нас удостојио да се Причестимо Светим и бесмртним Твојим Тајнама”. А свештеник говори: “Примивши Божанске, Свете, Пречисте и животворне Тајне достојно захвалимо Господу”, што значи: “Браћо, уколико смо се са чистом савешћу Причестили Светим и животворним Тајнама, хајде да заједно захвалимо Господу”.

Али и Херувимска песма, коју пева народ, ако се неко замисли, је припрема за Причешће, јер она каже: “Сви ми који тајно представљамо многооке херувиме и певамо Трисвету песму Животворној Тројици, очистимо наш ум од сваке бриге и невоља овога света, јер треба да примимо у нашу душу и сјединимо се са Царем свега што постоји, Кога невидљиво окружују чинови небеских Ангела”. Исто означава и молитва Господња, која се изговара после предложених Тајни, јер у њој хришћани моле Бога и Оца да им да насушни хлеб, који је у ствари Свето Причешће.

Па и сам назив Литургије – “Општење” и “Саборовање” како се она првенствено назива, побуђује у неком смислу на неопходност честог Причешћивања. Јер “Општење” и “Саборовање” значи да се посредством Причешћа Телом и Крвљу Христовом сви верни окупљају, опште и сједињују са Христом, и чине са Њим једно тело и један дух.

Дакле, на основу светог чина Божанске Литургије молим вас браћо моја речите ми са страхом Божијим и ослушкујући савест ваше душе, није ли очигледно да они хришћани који долазе на Литургију треба често да се причешћују? Немају ли они обавезу да то чине да би Литургија заиста била сабор и трпеза, и да они не би преступили оно у шта верују и шта исповедају? А ако се они не причешћују, како сами признају, бојим се да онда нису преступници? И зато не знам је ли то њихов истински чин и да ли је умесно то што их позива свештеник, и друге речи и свештенодејства и устав, који се одвија на Литургији? Зато што сви као један одступају, и нема ниједног хришћанина, који би их испуњавао и послушао позив свештеника или боље речено Бога, али [свако] одлази од Светиње без ичега, не узевши је и не пришавши ради Причешћа.

Зато и божанствени Златоуст следећи света Правила светих Апостола и светих Сабора, о којима смо раније говорили, посебно размишљајући о свим тим свештенодејствима Божанске Литургије и увидевши да она имају за циљ Причешће верних, износи закључак да они који долазе на Литургију и не причешћују се нису достојни ни самог уласка у Цркву. Он каже: “Видим да се многи причешћују Телом [и Крвљу] Христовом покренути пре обичајем и законским односима, него разумним расуђивањем. Јер када дође време свете Четрдесетнице, свако, без обзира какав он био, то јест достојан или недостојан, се причешћује Тајнама. Такође свако то ради и на празник Богојављења чак и ако му није време да се причешћује.

Али ни Богојављење ни Четрдесетница не чине људе достојним Причешћа, већ их таквим чине искреност и чистота душе. С том чистом душом ти можеш да се причешћујеш сваки пут [када присуствујеш на Литургији], а без ње се никада не причешћуј, јер, каже Павле, сваки пут када то чините објављујете смрт Господа, то јест сећате се вашег сопственог спасења и доброчинства које вам је учињено.

Размисли само са колико брижљивости су људи јели од приношених жртава у Старом Завету. Јер шта све само они нису радили! И шта све нису употребљавали! Они су се непрекидно чистили. А ти, имајући намеру да се Причестиш том Жртвом, пред Којом дрхте Ангели, ограничаваш очишћење временским интервалима. И како ћеш стати на Христов Суд, ако се усуђујеш да се причешћујеш скверним рукама и устима?

Видим да постоји велика нерегуларност у томе: јер се у неко друго време не причешћујете чак иако сте се делимично очистили, а када дође Васкрс ви се усуђујете да се причешћујете чак иако сте учинили неко зло. О лошег обичаја! О злих предрасуда! Узалуд се свакодневно служи Литургија, узалуд ми стојимо у олтару – нико не прилази да се Причести. Не говорим то да бисте се ви тек тако причешћивали, већ да бисте се учинили достојним.

О човече! Ти си недостојан Причешћа? Тада си недостојан и да слушаш молитве на Литургији. Ти чујеш ђакона који стоји и позива: “Ви који сте у покајању сви молите Бога да вам опрости”. Они људи који се не причешћују су још увек у стању кајања. Дакле зашто ти стојиш? Ако си ти у стању кајања, ти не можеш да се Причестиш, јер они који се не причешћују се налазе међу онима који се кају. Ради чега ђакон позива: “Нека изађу они који не могу да се моле Богу”, а ти стојиш бестидно? Ако не припадаш онима који се кају, већ онима који имају могућност да се Причесте, како се онда не бринеш о томе да се Причестиш? Или Причешће не сматрас великим даром па Га пренебрегаваш? Замисли се, молим те! Овде је Царска трпеза, Ангели служе на тој трпези, Сам Цар је овде присутан а ти стојиш као беспосличар. Тебе не брине то што је одећа твоје душе нечиста? Али [можда] је чиста? Тада седи и једи од трпезе. Христос на свакој Литургији мора да гледа оне који седе за трпезом, са свима разговара и сада говори свакоме по савести: “Пријатељи, како ви стојите овде, [у Цркви], немајући брачну одећу?” Зар Он није питао: “Зашто си ти сео за трпезу?” јер пре него што је и сео Он му каже да је недостојан да уђе јер Он није рекао “зашто си ти поред?”, већ “како си ушао?” (погл. Мт.22, 2-14).

Исто и данас Христос поручује свима нама, који стојимо бестидно, јер свако ко се не причешћује Тајнама стоји бестидно. Из тог разлога [ђакони] удаљују прво оне који пребивају у гресима.

Јер када Господ треба да седне за трпезу, тамо не треба да буду оне слуге које су криве за нешто, већ треба да побегну од његовог лица. То се безусловно дешава и овде када се служи Литургија и када се Агнец, Јагње, приноси на жртву. Када чујеш: “Помолимо се сви заједно”, и када видиш да се отварају врата олтара, тада сматрај да се отвара небо и да силазе Ангели. И као што овде не треба да буде ниједан некрштен, тако не треба да буде ниједан [иако и крштен] нечист и порочан.

Речи ми молим те, ако је неко позван на гозбу, и оде тамо, опере своје руке, седне и спреми се за гозбу, а затим не једе – зар не би растужио онога који га је позвао? Не би ли било боље да уопште није долазио? Тако и ти: дошао си на гозбу, певао песме са осталима, исповедао се да си достојан (пошто се ниси удаљио са недостојнима), како можеш [после свега тога] да остајеш [на Литургији] и да се не Причестиш са те Трпезе?

Али ти кажеш: “Ја сам недостојан”. Тада си недостојан и да учествујеш на молитвама, јер Свети Дух не силази само на Свете Дарове већ и на те песме. Зар ниси видео како слуге своје господе прво чисте трпезарију и сређују кућу, а затим већ предлажу јело? То се код нас ради посредством молитве, посредством ђаконовог возгласа: ми чистимо Цркву као сунђером, да би Тајне биле принесене у чистој Цркви, и да се не би нашло ниједне мрље, и никаквог порока. Нечисте очи су недостојне да виде тај призор, оскверњене уши су недостојне да слушају [те песме]. Јер тако заповеда закон: ако је чак животиња желела да се приближи Синајској гори, она је требало да буде гађања камењем. Тако су они били недостојни чак да се налазе у подножју горе, иако су се на крају приближили и видели место на коме се налазио Бог. Требало је приближити се и видети после. А када је Бог присуствовао, требало се удаљити”.

Тако и ти хришћанине, ако си недостојан на крају Литургије да се приближиш и видиш Бога, изађи заједно са оглашенима, јер [наставља Златоуст] “немаш ништа више од њих. Јер то није једно те исто: никада се не причешћивати [будући некрштен] и [после Крштења] удостојивши се Причешћа, сагрешити и бити недостојан Причешћа.

Желео бих да вам кажем још нешто више и страшније, али да не би преоптерећивао ваш ум, довољно је и ово. Јер они који се овим не уразуме не могу се уразумити ни већим. Дакле, да наше речи не би биле још већи разлог ваше осуде, молимо вас не да не долазите, већ да учините себе достојнима присуствујући [на Литургији], и Причешћа.

Речи ми молим те, ако би неки цар наредио: “Ти који чиниш такво зло, не приближуј се мојој трпези”, зар ради те части ви не бисте пожелели да уложите све могуће напоре да бисте се сачували од тог зла? [Када нас свештеник позива да се Причестимо, тада нас] Господ призива да се успнемо на небеса, на трпезу великог и чудног Цара, а ми одбијамо и одуговлачимо, и не журимо, не тежимо томе. И каква нам тада остаје нада на спасење? Не можемо да кажемо да нас спречава болест или природа, већ нас недостојним чини само наша лењост”7.

Чујеш, брате мој, шта каже тај велики учитељ Цркве? Да су недостојни да дођу на Литургију они који немајући разлога нису спремни да се Причесте? Али шта ти одговараш? Да ако тако и даље буде више уопште нећеш ићи на Литургију.

Не, брате мој, не. Ни то ти није дозвољено да радиш, зато што тада подлежеш одлучењу, како одређује свети и Васељенски V-VI Сабор, говорећи: “Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или било ко ко се убраја у свештенство, или мирјанин, немајући никакве безусловне потребе или препреке, због које би задуго био одстрањен из своје Цркве, већ живећи у граду не дође на Литургију три недеље (као дана) у току три седмице тада клирик да буде избачен из клира, а мирјанин да буде удаљен од општења”8. То јест, ко се налази у граду и не оде у Цркву три недеље (као дана) заредом, ако је он свештеник треба да буде лишен свог чина, а ако је мирјанин да буде одлучен. То исто одређује и Сардикијски свети Помесни сабор у свом 11-ом Правилу9.

Дакле, ти подлежеш казни одлучења, љубљени, ако не радиш и једно и друго, то јест ако не идеш на Литургију и ако се не спремаш колико можеш за Причешће, уколико немаш никаквих препрека. Не смеш да нарушиш ни једно ни друго.
Јер ако не нарушаваш све то, онда у потпуности чуваш сва свештенодејства Божанске Литургије, како смо раније рекли, и не преступаш чин који је Црква добила од Самог Господа нашег, од Апостола, од Сабора, а такође и од Светих. А чин је следећи: Свети Хлеб треба да се раздели на свакој Литургији, и ти верни који немају препрека треба да приђу да се Причесте.

Како каже Симеон Солунски, “Божанска Литургија је – служба, чији је циљ свештени чин освећења Самог Пресветог Тела и Крви Христове, како би ти Дарови били дати свим вернима као Причешће. Дакле њен циљ је само Причешће”.

Св. Николај Кавасила, епископ Дирахијски пише: “Дело свете службе Светих Тајни – је претварање Божанских Дарова у Божанско Тело и Крв. Њен циљ је да верни буду њима освећени”10.

Мудри Јов, о коме сведочи св.Фотије у својој “Библиотеци”, у књизи “О тајинствима” овако каже: “Цела света служба се схвата као Причешће Светињама, јер је њен циљ, назначење и дело – Причешће животворним и страшним Тајнама и Светињама”.

Гаврило Филаделфијски у књизи “О Тајнама” говори да се Божанска Литургија служи из три разлога. Прво, у славу и похвалу Бога и Спаситеља нашег и у сећање на Његову Смрт и Васкрсење, како је Сам Он рекао: “Ово чините у Мој спомен”. Друго, ради упокојења и освећења душа умрлих благочестивих православних хришћана. И треће, ради живих. Тако да када се служи Божанска Литургија у славу и похвалу и сећање на Смрт и Васкрсење Господа нашег, наша браћа упокојена у вери добијају од Бога упокојење и освећење, колико је то могуће.

Не знам како могу да се освете живи верни који се не причешћују Божанским Тајнама на Литургији. Свети Кавасила каже да се они не освећују. И послушај га опет шта каже: “Ако су душе спремне да се Причесте, а Господ Који све освећује и све чини, и Који увек жели да освећује и воли да Себе даје свакоме, шта онда може да представља препреку за Причешће? Наравно, ништа. Али неко ће упитати: “Ако неко од живих, имајући у души врлине о којима се говорило, не приступи Тајнама, хоће ли он и поред свега добити освећење [од Литургије која се служи]?” [На такво питање одговарамо да] то не може да добије свако, већ само онај ко не може да приђе телесно, како то бива са душама умрлих. Ако неко може, а не приступа Трпези, да би се удостојио освећења од ње, такав не добија освећење – не само зато што није приступио, већ и зато што није приступио будући у стању да то учини”11. То јест, будући у стању да пође, пренебрегао је то и зато није пошао.

Сагласно томе, не само то што смо досад говорили, и што обавезује сваког хришћанина који нема никаквих препрека да се непрестано причешћује, већ и то што Божанско Причешће и Присаједињење само по себи, ако размислимо, привлачи свакога да се њиме непрекидно наслађује, јер то просто-напросто представља саставни део душевног живота. Погледајмо сада шта то значи.

Схоластички богослови саставним делом називају тај предмет без кога је немогуће бити то што бива. Тако је на пример дисање саставни део човековог живота, јер човек без њега не може да преживи. Такође је и храна неопходна за организам. И како је често дисање неопходно за живот, а храна за организам, тако је и често Причешће неопходно за живот душе и за њену суштину. Или, боље речено, Причешће је неопходно много и неупоредиво више.

Позовимо сада као сведока Василија Великог – основе праведних догмата Цркве, да би нам он рекао: “За вечни живот је неопходно Присаједињење Телом и Крвљу Христовом”12. И даље: “Онај ко се поново родио Крштењем треба да се храни Причешћем Божанских Тајни, јер нам је неопходно да се и надаље хранимо храном вечног живота, коју нам је предао Син Бога Живога”13. И будући да је био упитан од неке жене по имену Кесарија Патриција, он одговара у једном од својих писама: “Присаједињавати се и причешћивати се сваки дан Светим Телом и Крвљу Христовом је добро и корисно, тако како Сам Господ јасно каже: “Онај који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни”. Ко сумња да непрекидно причешћивање животом није ништа друго него као живети разнолико?”14. То јест живети свим душевним и телесним снагама и осећањима.

Монах Јов Исповедник каже: “Ако се говори о Светом Причешћу, онда је праведном и редовном хришћанину добро и природно да се често освећује и да прибегава тој Светињи, и да је жели више него што желимо да дишемо. И зато свако има разрешење да се непрекидно причешћује, тако да достојни ако је то могуће, немају препрека да се причешћују чак и сваки дан”.

Генадије, патријарх Константинопољски, веома мудро излаже, колико је за хришћанина неопходно Свето Причешће, говорећи: “И сада Тајна доноси својим причасницима напредовање живота по Христу. То што чини телесно видљиви део Тајне [то јест хлеб и вино за тело] исто то тајанствено и невидљиво делује и у души. Јер Тело Христово храни и испуњава нашу душу, слично као што то чини хлеб за тело. Како се ми поново рађамо примајући Крштење и добијамо благодатно биће уместо бића греховног, тако и када се хранимо Тајном Причешћа, добијамо пребивање у благодати и напредујемо у духовном животу. Слично томе како природна телесна топлота одстрањује њему својствену влажност, ако тело не добија помоћ од хране (и зато се храном добро чува телесни састав и надокнађује влага, коју је тело изгубило због температуре, и људски живот не може да се одржи на други начин ни на кратко време), тако и зар злобе, који изједа душу изнутра, исушује страхопоштовање и истиснуло би га у потпуности, када душа не би примала ту духовну храну, која се противи отровној сили злобе и обнавља и враћа у нас духовне дарове Божије.

Тело Христово нас с једне стране храни сагласно својој телесној природи, а с друге стране, сагласно својој чистоти, очишћује и освећује, будући сједињено са Божанском природом, дајући нам у изобиљу духовну храну, и ми на тај начин хранећи се добро том храном, поново задобијамо духовно здравље и чистоту, којих смо лишени од тренутка кушања са забрањеног дрвета у рају.

Изгубивши кушањем телесне хране ту првобитну чистоту и здравље, неопходно би нам било задобити их поново телесном храном. И логично је слично ишћељивати сличним, а супротно – супротним. Јер су обе те хране телесне – једна која нас је у почетку упропастила, а друга која нам сада чува здравље и обезбеђује духовни живот. Међутим ту храну коју нам је Бог забранио сада нам дозвољава и даје. Прву нам је дао лукави сатана, а овом другу нам Син Божији не само препоручује већ и даје. Прва је добијена крађом, а на другу смо јавно позвани. У првој је био скривен отров преступа, а друга скрива у себи ризницу небројених блага”15.

Дакле, браћо моја, као што је за хришћане који немају никаквих препрека неопходно често Причешће, како је доказано на основу чињеница које смо досад навели, тако је и за нас веома важно да се често причешћујемо како би имали живот у себи, који је Исус Христос, и да не би умрли душевном смрћу. Јер они који се често не хране том духовном храном, наравно умиру, иако живе телесно. Међутим, они су душевно мртви јер су се удаљили од духовног и истинског живота, који доноси Свето Причешће.

И као што новорођенче плаче и моли с великом жељом за храну и млеко, а када не једе нема апетита, те је то знак да је болесно и да се налази у опасности да умре, тако и ми треба да имамо жељу да једемо Свето Причешће, духовну храну која оживотворава. А у супротном се налазимо у опасности да душевно умремо. Зато божанствени Златоуст каже: “Дакле, не будимо лењи удостојивши се такве љубави и части. Не видите ли ви с каквом жељом деца стреме мајчинским грудима, и с каквом жустрином њихове усне хватају груди? С таквом жустрином и ми да прилазимо тој Трпези, тим духовним грудима, опростите чак и са већом жељом. Ухватимо се за Благодат Духа као деца за мајчину кошуљу. и нека имамо само један проблем – проблем када се из неког разлога не причешћујемо том Храном”16.

Из књиге: Св. Никодим Светогорац и св. Макарије Kоринтски – ДУШЕKОРИСНА KЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА