Да ли је то заиста тако? Зар Достојевски заиста није знао за те сумње: Зар је он слепо веровао у некакву натприродну светост руског народа“ Зар је мислио да ће руски народ, без да иједном поклекне, доћи до прага Васељенске Цркве и цели свет са собом довести до њега? Било би чудно кад Достојевски – познавалац људске душе, срцезналац који је спознао све дубине падова и сва усхићења покајања, који упркос свему не престаје да воли човека ни у његовим гресима – не би знао да је судбина народа иста као и судбина појединаца. Изузетно је важна једна његова тврдња: „Руски народ је понекад ужасно чудан. О томе би требало поразговарати. У чему се састоји та необичност: Примери су надохват руке: „Мислим да је главна, најдубља потреба руског народа потреба за патњом, свагдашњом и неутољивом, свуда и у свему.“
Заиста, ако је то тако, онда је руски народ ужасно чудан.
Али, то није све:
Руски народ као да ужива у сопственој патњи.
„Ако је способан да устане из своје понижености, онда се за пређашњи пад ужасно свети, чак и више него што је у чађи безличности на другима искаљивао своје тајне муке незадовољства самим содом.“ Ова особина не само што је, иначе, карактеристична за руски народ – њу додатно подстиче специфично стање у којем се он сада налази.
„Да, он је духовно болестан. Али, не смртно. Главна, моћна срж душе његове здрава је, но болест је ипак жестока.
Шта је та срж: Како се зове:
Тешко је то изразити једном речју. Могло би се овако рећи: жеђ за истином, али неутољена. Народ непрестано тражи истину и пут ка њој, али никако не налази. Још приликом ослобођења од кметовске зависности појавила се у народу потреба за истином, али сада већ тега раније није било, жеђ за новим, за новом истином, за потпуном истином.
И никада, можда, пије оно тако склон туђим утицајима и струјањима и беспомоћан пред њима као сада.
Узмите неки, на пример, штундизам и погледајте колики је његов успех у народу. О чему он сведочи тражењу истине и бризи за њу.
Ове речи су такве да ће их људи – када прође много година и када почну да проучавају руску револуцију са историјског становишта, па се осврну на изворе који говоре о њеним разлозима, о расположењима која су ка њој водила – наводити као верно сведочанство које ју је четрдесет година раније наговештавало.
Налазимо код Достојевског и друга сведочанства, такође тачна.
„Прича се и штампа о ужасима – пијанству, разбојништву, пијаној деци, пијаним мајкама, цинизму, сиромаштву, бешчашћу, безбожности… Ако се овакав лумперај настави још само десет година, последице се не могу ни замислити, макар само економске.
Али… у последњем тренутку сва лаж… искочиће из срца и појавити се пред њим, разобличавајући га неслућеном силином. У сваком случају спасиће сам себе, ако би до невоље и дошло. Себе и нас ће спасити, јер опет ће светлост и сапсење засијати одозго.
Онда Достојевски по први пут када је реч о судбини руског народа, користи будуће време, по први пут не говори о ономе што јесте, него и о ономе што долази.
У овим речима Достојевског важно је схватити њихов истински смисао: Достојевски не чека спасење од штуднизма, од подложности разним утицајима нити од мора пијанства – речју, од конкретних невоља свог времена. Он све време говори о два тренутка у будућности – о предстојећем краху и о спасењу од њега.
Ево и речи које јасно говоре о та два предстојећа догађаја:
„Свет ће се спасити тек након што га посети зли дух. А зли дух је близу: већ наша деца ће га, можда, видети.
Дакле, први догађај је посета злог духа ког ће „наша деца видети“. А тек други је спасење света.
Ево још једно исто такво сведочење:
„Заиста, нас, то јест, целу Русију, очекују, можда, ванредни и огромни догађаји: могле би наједном наступити велике чињенице и затећи наше интелектуалне снаге неспремне, а неће ли тада бити касно?
По свој прилици, приближило се време нечег вековечног, миленијумског, онога онога што се припремало у свету од самих почетака његове цивилизације.
И заиста да су људи умели да слушају, ове речи би у њиховим ушима звониле за узбуну. Сада, када можемо да се осврнемо унатраг, осећамо језиву истину макар прве половине овог пророштва. Знамо да је зли дух посетио свет. Знамо да се испунило време за долазак тог вековечног, миленијумског. Он је видео да се то спрема. На основу релативно малих знакова он је доносио закључке.
„Шири се нека општа омамљеност, нека развратна жудња. У народу је започело неко невиђено изопачење идеја, свеопште поклоњење материјализму.
Не знам да ли је Достојевски овде правилно употребио садашње време, будући да нам нико од његових савременика не3 описује ту „развратну жудњу“ и „свеопште поклоњење материјализму“. Мислим да би и овде пре требало говорити и о будућности о том првом догађају који он очекује. Према томе, судећи по сасвим одређеним речима које не3 могу бити протумачене двосмислено, Достојевском је било познато то чистилиште сумње, то искушење. Он је очекивао царство и власт злог духа и пије сумњао у његову победу на пеки неодређени рок.
Али видео је и излаз из те ситуације, знао је одакле очекивати спасење. За оне који нису издржали ово искушење, који губе веру у руски народ, упозоравајуће су његове речи.
„Немојте судити руском народу по гадостима које он тако често чини, него по великим и светим стварима за којима и у гадости својој он непрестано уздише“. Уздише и мири се са злим духом који је дошао – време, дакле, још увек није наступило, а када наступи, народ ће спасити сам себе.
„Зато што управо народ наш воли истину због истине, а не као украс. И нека је груб и безобразан и грешан и неугледан, али када наступи његово време и почне дело свеопште народне истине, оставиће вас без речи толика слобода духа коју ће он показа ти према јарму материјализма, страсти, новчане имовинске похоте, па чак и према страху од најсуровије мученичке смрти.
Ништа није у стању да поколеба веру Достојевског у руски народ. Он захтева не само веру, он захтева да се пред руским народом падне на колена:
„Ми треба да паднемо на колена пред народом и да очекујемо од њега све – и мисао и лик, да паднемо на колена пред народном истином и да је при знамо као истину. _
И то није само усхићена и слепа љубав народа. Знајући све падове који га очекују, Достојевски, као трезвен и видећи, ипак позива на веру у руски народ. „Са надом у народ и у његове снаге можда ћемо некада и остварити у пуноћи и пуном сјају то наше Христово просвећење“.
На крају крајева, ако прихватимо ове речи, онда ће се и мисао Шатова показати као недовољна, јер не увиђа до краја вредност идеје руског народа. Не увиђа је до краја зато што не верује у Бога, у једног јединог, васељенског, свесветског Бога. Код Шатова се све време да тако кажемо, боре подједнако моћни богови великих народа, и само на основу личне симпатије и љубави према руском народу он даје предност његовом Богу. Тиме он ремети хијерархију вредности. А Достојевски се до краја придржава исправног и ваљаног односа вредности. За њега, увек и у свему све одређује лик Христов. Ова истина у потпуности је у Њему, у Њему нема зла и нема Њему равног на свету.
Ту је кључ и односа Достојевског према руском народу: овај народ је само зато велики што носи у себи истину Христову.
Зато ће „за човечанство са Истока почети нови дан“.
Из књиге – Преподобномученица Мати Марија (Скопцова) – Достојевски и даншњица
