«Ви сте наша посланица написана у срцима нашим коју знају и читају сви људи,» (2. Кор. 3:2), што би рекао ап. Павле, или наш народ упростио – «С ким си, такав си». Људи у Коринту јесу рефлектовали Павлово поимање Благе вести, али и дужности према другом људском бићу, како их је Павле научио, и како је Христос научио њега. Тако је Јеванђеље кренуло да се преноси од уста до уста, од града до града… Примером, и жељом да се исти досегне. То су били људи вере.
Данас, постоје људи религије, амбивалентни опортунисти, али и реални фанатици, који својим ставовима бирају своје ауторитете. Још је Берђајев писао о потоњима, док бих се ја, на овом месту, усмерио ка овим првима.
Шта је човек религије? То је пре свега искомплексирано биће, које своју мржњу филтерише тзв законом, те се још на овом свету слади мукама, које чекају грешнике на оном свету. За таквог човека, и даље постоје Аристотелови светови, док је пакао дестинација, која се по себи разуме. Бог је личност, која је неке врсте регулатор прекршајних пријава, али и гарант да таква дела неће остати некажњена. Космички жирант – једном речју. У тој слици ствари, демони су оператери доњег света, награђени да у вечности, у том свом садизму, могу да уживају. Или не, и они пате, само то вешто крију. Или, не…. ух, сори, заиста не знам какво је њихово стање у описима пакла тог хомо религиосуса. Но, небитно, вратимо се перцепцији света, тог чудесног људског бића.
Овај живот је трка пацова, а ни сама победа није гарант успеха. Тај оксиморон своје врсте јесте доживотна патња тог створа, а зато се осмех ретко налази на његовом, или њеном, лицу. На крају (пошто је постојало време када су они апсолутно доминирали у Цркви) испаде да се ни Сам Христос није смејао. Иако на неколико места у Писму налазимо да се «обрадова духом», но нема везе. Нигде не пише да се смејао, и хомо религиосус схвата да осмех једноставно није категорија «правилног» живљења.
Свакако, чита мало, али зато то мало проглашава неупитном истином. Са онима који се не слажу са њим, обрачунава се на лицу места, или, ако не може, унапред се радује њиховим вечним мукама у Геени огњеној. У принципу, личност која је задовољна собом. Од оне врсте, чије жене постају мученице, а по оном старом народском правилу:
«Ако хоћеш да будеш мученица, удај се за светитеља.»
Све у свему, класичан фанатик, и зашто их онда не стављам у ту категорију људи. Управо из тог разлога, што овај човек не мора да буде то. Не мора да буде хомо религиосус. Фанатик то мора да буде! Смрт је след околности, али никако полуга дебате, његових веровања. Овај је другачији. Уколико та религиозност не донесе одређених бенефита, иста се може прескочити, или чак негирати. Све зависи од користи која се остварује. Мислим, религија је лепа…. али, ако ништа материјално не доприноси… Чему? – јесте оправдано питање хомо религиосуса. Да, чему заправо религија служи?
Наполеон је сматрао да она служи томе да спутава сиротињу да не би поклала богате. Ипак, када је мало одгмизао од чина поручника у Турској војсци, заборавио је на сиротињу, своје порекло, и своје ставове па се крунисао за императора Француске. Ми у новијој истори знамо како су пролетери очас посла постали црвена аристократија, а сам Маршал гори олигарх и од Милоша.
Али, вратимо се хомо религиосусу и његовој разлици од класичног фанатика. Разлика је у томе што овај заправо ни не верује у то што живи и исповеда. Само му је тако исплатљивије. На тај начин аванзује све оно што му је рођењем ускраћено. До одређене тачке у свом животу, хомо религиосус ће негирати то, да би већ од те тачке, једноставно прихватио то стање, трудећи се да ту своју МАСКУ преда наследницима.
Мислите о томе…
Свештеник др Угрин Поповић
