Шта је то у нашем народу те он тражи гуруе, а не православне свештенике? Како се то догодило?
У писму пише: „По делима њиховим познаћете их“ (Мт. 7:16) А опет, нема човека без греха. Шта онда то значи – да црква нема адекватног свештеника, обзиром да безгрешан је само Бог?
Најстрашнији грех јесте самоубиство јер једноставно, после тог чина нема кајања, пошто је сâм човек – мртав. Зар не? Али првенствено, најстрашнији грех против Христа је раскол у Телу Његовом које јесте црква.
Христос је попустљив. Рекао је „Јер ко није против вас с вама је“ (Мк. 9:40), тако да сама црква, као институција, дуго трпи и чека стрпљиво, јер и сâм ап. Павле је рекао да Бог жели да се сви спасу и дођу до познања истине (1.Тим. 2:4)
Зато црква ћути и чека.
Ипак, гуруи не чекају, и након извесног времена поверују да су они црква и да они знају боље од јерархије и хијерархије, и тада долази до раскола. Тада откидају жив део, умртвљујући га својим отровом. Али, зар о томе није већ писано у Доброј књизи: „Али долази час када ће сваки који вас убије мислити да Богу службу приноси?“ (Јн 16:2) У Србији, земљи крајности, такви случајеви утврђују другосрбијанце у њиховој заблуди да је црква скуп ретроградних елемената, док са друге стране, оне који пристају на гуруизацију чека заблуда о венцу мучеништва, који је, ето њима намењен, и који би сада требало са радошћу да понесу, тако што ће пратити свог гуруа. И ево их… прате га!
Сваки гуру има параван, као што и свака гатара у Влашком крају, због сличног паравана, своје „клијенте“ шаље у цркву, док је она сама окружена иконама уз „искрено“ сведочење да јој се Света Петка јавила, барем три пута. Е, сад која, у то се не улази. Битно је само да је „жена у црном“.
Тако и ови наши гуруи, окружени су иконама, чине литије или молебане због ових или оних „на око“ православних разлога, а собом – извргавају руглу саму цркву, док своју свиту свакако не узводе ка Новом Јерусалиму.
Но, добро…. такав је крај. Али, какав је почетак?
Почетак увек лежи у моралистичкој супериорности која се очекује од других и њоме се условљава приступ Чаши. Та „строгост“ свакако да не важи за гуруа и то је први корак да та његова свита поверује да је он нешто што они нису. Свакако да “прозорљивост“ иде у том пакету, и…. звезда је рођена!
Што је гуру строжији, то је омиљенији, па пошто Христос више није центар, то се онда мора пронаћи противник. Маса се мобилише и мученички венци су све ближи. На жалост Христос је све даљи, јер док год су под влашћу гуруа и његове „теологије“ (обично су то људи који нису теолошки образовани), прави наук и реално учење Цркве, конституисано на Васељнским саборима и вековима потврђивано, не може да допре до њих. Не може, јер су они у борби, и то, што је заправо изворно учење Цркве, за њих је уствари подвала новотараца, екумениста и папских изасланика. „Балкански шпијун“ у црквеној режији, једном речју.
Другог лека од ових прелести нема до Христа Спаса. И баш тај лек гуруи бране, на око „православним“ аргументима о достојности. Као да нико, осим гуруа, није достојан. Нема везе шта је о томе рекао св. Јован Златоусти и нема везе које су одлуке Васељенских сабора по том питању, јер гуру је изнад тога, а маса оних који воле тај мазохистички бич, аминује њиме сопствени суноврат.
Међутим, то је већ оглодана тема и немогуће је допрети до свести тих људи, о чему је још пророк Давид говорио „уши имају и не чују“ (Пс. 115:6), јер чим пристају на живот без Христа, онда не постоји виша инстанца која ће их мотивисати да промене мишљење. Односно – да се покају.
Када се не проповеда покајање него борба, резултат је овај – скупови без Христа, парасинагоге у вечитој борби са ветрењачама и сталним страхом од демона.
Страх и параноја и гуру који је морално супериоран. А то ј лаж која сведочи о томе да тог гуруа нико и не познаје (на овом месту бих ставио емотикон смеха са сузама).
Да, то је основна лаж свих тих морално супериорних гуруа. Они немају праву заједницу са својим следбеницима. Они имају лаж, те није за зачудити што својим следбеницима не дозвољавају Причешће, јер сам Христос је рекао: „Спознаћете истину и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8:32)
Гуруи не воле слободу. Они њу не проповедају, њу не очекују…. Али, кога и шта у ствари они очекују? Запита ли се то неко од њих?
Свештеник Угрин Поповић
