„…А сутрадан многи од народа који беше дошао на празник, чувши да Исус иде у Јерусалим, узеше гране од маслина и зађоше му у сусрет и викаху говорећи: Осана! Благословен који долази у име Господње, Цар Израиљев.

А Исус нашавши магаре уседе на њега, као што је писано: не бој се кћери Сионова, ето цар твој иде седећи на магарету…“

 

Данас наша света Црква прославља један од дванаест највећих хришћанских празника, празник Цвети, односно свечани улазак Господа нашега Исуса Христа у Јерусалим. Читаву ову недељу која претходи празнику и називамо Цветном седмицом.

На овај дан, Христос, цар славе, улази у свети град да прослави јеврејску Пасху скромно, најскромније што је то могуће, на магарету, као на символу скромности и кроткости. Дочекују га деца, бацајући испред Њега палмине и маслинове гране певајући: “Благословен који долази у име Господње.”

Ко може да дође у име Господње? Ко може да дође и говори у име Оца? Једино Син, Син који постоји одувек, који ће постојати увек, који је у наручју Очевом, кроз кога је и свет створен. „Бога нико није видео никад, јединородни Син, који је у наручју Очевом, Он Га објави…“ тако Јован Богослов почиње своје јеванђеље.

Празнику Цвети претходи Лазарева субота. Тада вршимо спомен на васкрсење такозваног четвородневног Лазара, Христовог пријатеља који је четири дана био у гробу.

У Витанији је живео Лазар, који је био пријатељ Господњи, са своје две сестре Мартом и Маријом. Лазар се разболео и Христос добија вести о болести свог пријатеља, а уједно и позив у помоћ, да дође и да га исцели. Међутим, Христос одлучује да још не иде код болесника, чак напомиње ученицима да је добро што су они сведоци и ове вести коју је Христос примио и болести Лазарове. Христос им још напомиње: „Лазар, пријатељ мој заспа”, опет говорећи о сну, прави паралелу, тако карактеристичну за семитске говоре, где смрт упоређује са починком сна, и Себе, као Онога који ће нас коначно из тог сна смрти пробудити.

Када је Христос стигао у Витанију, Лазар је већ четири дана био мртав. Јеванђелист Јован, сведок ових догађаја, описује два дирљива сусрета Христа Спаситеља са Лазаровим сестрама, најпре са старијом Мартом која му трчи у сусрет и говори: „Господе, да си ти био овде, не би умро брат мој.“  Господ јој на то одговара: „Брат ће твој устати.“ Марта каже: „Знам да ће устати о васкрсењу у последњи дан”, а Христос јој одговара: „Ја сам Васкрсење и живот, који верује у мене ако и умре, живеће. И ниједан који који живи и верује у мене, неће умрети вавјек.“

Ово су страшне Христове речи, и егзистенцијални изазов за сваког од нас. Христос нас недвосмислено позива, и тада, и у ово време, када се ослањамо на разум, на рационално, на сопствене снаге, када мислимо да сами можемо да победимо болест и смрт. Христос нам не говори да је Васкрсење догађај који ће се десити, већ говори: „Ја сам Васкрсење.”

Затим јеванђелист Јован описује још дирљивији сусрет Христа са млађом сестром, која пада пред ноге Господу и понавља речи своје сестре: „Господе, да си ти био овде, не би умро брат мој.“ Тада је Христос заплакао први пут, а нешто касније још једном када долази до гроба уклесаног у стену и када види остале Јудеје да плачу.

Обратите пажњу на овај моменат, Христос је Син Божији, који постоји одувек и постојаће увек, био је ту у зору првог дана стварања света, Он је створио и време, наше људске године Њему ништа не значе. Он зна да ће Лазар са Њим живети вечно, Он зна да ће Лазара васкрснути последњег дана, Он зна да ће тада, већ у наредном трену, подићи Лазара из мртвих, али опет плаче.

Живећи међу нама, Христос је био један од нас, као што је пре оваплоћења и рођења од Дјеве Марије и Сам био једно са Оцем. Христос је и пре и после оваплоћења биће заједнице. Међутим, узевши на себе целокупну људску природу, у себе, у своју вечну Личност, Христос је узео све што носи људска природа, а ту су, као што можемо да видимо, и бол, и патња, страдање, љубав према пријатељу, сажаљење и страдање са ближњима…

У Јудеји нема пуно земље као код нас, и гробови се не копају у земљи већ у стенама. Кречњачке стене су пуне отвора и малих пећина, које се даље клешу и од њих се праве гробови. На стену у коју је био положен Лазар био је навучен велики камен. Христос тражи од људи да га помакну. Тада му Марта говори да је Лазар већ четири дана у гробу и да из гроба већ заудара, јер је процес труљења и распадања отпочео. Христос их убеђује да помакну камен и улази у гроб.

Интересантно је да писац јеванђеља посебно инсистира на томе да је покојник већ дуго у гробу, управо због чињенице да неко од читалаца не би касније сматрао да је реч о коми или клиничкој смрти, које су и тада, у тадашњој медицини, биле познате.

Јудеји се питају: „Може ли Овај који отвори очи слепцу учинити и да овај не умре?“ Тада Господ са врата гроба почиње да се моли Оцу: „Оче! Хвала ти што си ме услишио. А ја знадох да ме свагда слушаш, него рекох народа ради који овде стоји, да верује да ме ти посла…“ Христос тада узвикује: „Лазаре, теби говорим, устани!“

И умрли Лазар устаје, са убрусом преко главе, руку и ногу увијених у платно.  Христос им заповеда да га одвежу и да га пусте.

Након васкрасавања Лазара, многи од Јудеја који су били сведоци његовог васкрсења из гроба су поверовали у Христа. Односно прихватили су да је Он тај обећани Месија кога су чекали.  С друге стране, јеврејске старешине након овог догађаја доносе коначну одлуку да Христа погубе.

Јудеји су као народ који има снажно изражену историјску свест, као заветна нација, очекивали од Христа да реши њихову историјску улогу у свету, њихов историјски проблем, односно да их избави од римске власти. Као када бисмо ми данас чекали Христа да нам ослободи Косово.

Тако Јудеји дочекују Христа у Јерусалиму, као цара, као онога који долази благословен у име Господње, као оног који ће подићи револуцију, онако како подиже мртве и лечи болесне. Међутим, Христос је мирни цар.

Он сведочи и показује да његово царство није од овога света. Отуд магарац, деца и скривено слављење Пасхе.

Христос долази као јагње, које само пристаје на жртву, за живот света.

Јудеји који су Христа дочекали радујућу се и славећи га, исти су они који су само пет дана касније пред Понтијем Пилатом, говорили: „Распни га, распни…”

Да бисмо на најбољи начин разумели ову јеванђељску поуку, ову јеванђељску причу и символику ових дана, послужићемо се примером из књижевности:

Погађате, реч је о Достојевском. У свом последњем, најобимнијем и свакако најважнијем делу „Браћа Карамазови“  Достојевски пише причу о старцу Зосими, која је по књижевном жанру најближа житију светих.

Овде ћемо да истакнемо један моменат у тумачењу богословске перспективе старца Зосиме и читавог романа „Браћа Карамазови”. То је моменат преко кога је велики број тумача како код нас, тако и у Русији и Западној Европи, олако прелазио. Тек један дан након смрти преподобног Старца, док је оптински игуман над њим читао јеванђеље, (над монасима који нису били јеромонаси читан је само псалтир) појавио се над телом упокојеног духовника непријатан мирис, мирис трулежности и пропадљивости.

Ово је привукло велику пажњу, како међу монасима, тако и у оближњој вароши, међу верницима, али и међу атеистима. Одједном су сви говорили о томе: старац је добио већу пажњу јавности сада него што ју је имао док је био жив и чинио чуда међу верницима. Док су монаси стојећи пред одром очекивали још једно старчево чудо, док су очекивали моментално прослављивање светитеља, десило се оно што нико од њих није могао да претпостави: појавио се задах пропадања.

Сви они који нису волели старца Зосиму искористили су прилику да нападну духовника: да је био горд и узносио се над другима, да је током поста јео слатко од трешања, да је проповедао радост јеванђеља, уместо смерне туге, да је скрнавио свету тајну исповести, исповедајући људе јавно, да је чак и само стараштво јерес и новотарија. Чак и они који су свакодневно посећивали старца Зосиму били су, цитирам, „разочарани тиме што им је приредио старац“.

С друге стране они који нису волели старца, а нису смели за живота Зосиминог да нападају духовника због великог ауторитета који је уживао, говорили су: „Бог, очигледно има другачији суд него људи…“

Само неколико дана након што су следили старца и сматрали га несумљиво за светитеља и чудотворца, они који су били блиски духовнику, окренули су се од њега и прогласили га за јеретика и великог грешника. Чак су били спремни да се одрекну вере због „издаје старца Зосиме“, како је рекла госпођа Холакова.

Ово је још једна предивна паралела коју Достојевски повлачи: од Осана, благословен који иде у име Господње, цар Израиљев“, до „Распни га, распни!“ (Јв. 12,13. и 19, 15, и Лк 19, 38. и 23, 21) прошло је само четири дана. Исти они који су Христа дочекали у Јерусалиму, као цара Израиља, за Цвети, четири дана пре Великог петка, викали су пред Пилатом: „Распни га, распни!“. Исто се десило и са старцем Зосимом, Христовим учеником и следбеником, баш као што је Христос и прорекао.

Међутим, суд људски свакако није исти као и суд Божији. Алексеј Карамазов, старчев омиљени ученик, имао је визију над иконом свадбе у Кани галилејској. Бог му је милошћу својом, открио да је његов вољени старац на свадби, у радости васкрсења, и таворској светлости, заједно са ученицима Господњим и пресветом Богородицом, и да чека други долазак женика.

Старца Зосиму Бог је прославио у тајности, и то је било последње чудо светог старца, откривено само његовом најдражем ученику Аљоши, да би га утешио и да би оснажио његову веру за предстојећа искушења и страдања.

 

Чекајући Христово васкрсење, нека нас осветли радост будућих празника. Христос Васкрсе, Ваистину Васкрсе.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име