Живимо у свету у коме се научна сазнања стално мењају, науке свакодневно напредују и ту не мислим само на егзактне или техничке науке, већ и на оне у којима смо сматрали да су наша знања фиксирана и непроменљива. Тако најновија археолошка истраживања бацају нова светла на неке историјске догађаје и омогућују нам да их боље, али и другачије разумемо.
Исто важи и за географију, која се стално мења развија се и унапређује своја знања. Тако се до скоро сматрало да је највећи врх Србије, врх Ђеравица на Проклетијама са 2656 м надморске висине. Овај врхсе налази у општини Дечани и уздиже се изнад самог Манастира Високи Дечани.
Међутим, новија мерења, показала су да је врх Велика Рудока, на Шар планини, на граници са Северном Македонијом, са 2658 м, за два метара виши. Ово је у неком вредносном смислу и праведно јер је сама Шар планина и виша, и већа од Проклетија, или да поједноставим, највиши врх Шар планине, виши је од највишег врха Проклетија.
Ова знања се чине непотребнима јер не олакшавају наш живот, нити су суштински везана за нашу егзистенцију, с друге стране, ако овако гледамо на свет, доћи ћемо до протестантске логике, да вреди само оно знање које има практичну корист и материјалну вредност, да нам значи само оно знање које можемо да уновчимо.
Тако су и многи факултети историје уметности у Великој Британији затворени, јер је процењено да знања из историје уметности не доносе никакву практичну корист.
На тај начин долазимо не само до објективизације знања, већ и до објективизације људи, дружимо се само са онима који нам користе, волимо само онда када имамо неку корист, макар она била и хедонистичка, а не само материјална. Кад користи нестане, разводимо се. Тако долазимо да је проценат разведених бракова у Србији за млађе од 1970. годишта око 50%, а просек ступања у брак тридесет и три године.
Овај непримерено дугачак увод сам направио због теме о којој желим да говорим: колико познајемо географију своје земље, своје планине, своје реке, знамо ли да је Тиса дужа од Саве, да је Шар планина виша од Проклетија, а Стара планина од Копаоника? Да ли би требало да познајемо земљопис своје земље и да инсистирамо да га и наша деца познају?
За мене, познавање наше земље, историје, али и географије, темељ је нашег идентитета. Као што познајеш заиста само оног кога волиш, тако и ако не познајеш своју земљу, онда је и не волиш.
Уз Копаоник и Стару планину, највећи планински масив у централној Србији су Кучајске планине, о којима желим да вам данас напишем пар речи, јер овај планински венац и до дана данашњег остаје непознат људима у Србији, са изузетком оних који се баве планинарењем.
Најпре, да видимо где се налазе:
Кучајске планине се налазе у Источној Србији, и део су Карпатско-балканског венца. Када возите ауто-путем Београд – Ниш, видећете их већ после сат времена вожње како се уздижу са ваше леве стране. Оно што видите је уствари само западни бок овог великог планинског венца, који су пружа нешто преко четрдесет километара ваздушном линијом у правцу запад – исток, и готово четрдесет километара у правцу север – југ.
На западу, обронци Кучајских планина се налазе у општини Параћин, и нешто северније, дакле на северозападу, спуштају се ка општини Деспотовац, силазе у моравску раван, у Параћинско-јагодинску котлину. Ту на западним међама Кучајских планина налази се највећи војни полигон у Србији, Пасуљанске ливаде. Иако је реч, као што сам написао, о општини Деспотовац, Пасуљанске ливаде су биле место где су се налазили пашњаци и колибе Кривовираца, дакле, припадале су Кривом Виру, селу славном по својој историји, у општини Бољевац.
Северна граница Кучајских планина је река Ресава, тако да се са јужне стране Ресаве, односно леве стране њеног тока налазе Кучајске планине, а са десне стране тока Ресаве, односно на северу налази се планина Бељаница. Дакле, Кучајске планине се на северу простиру до Бељанице, која је засебни планински венац. На истоку, Кучајске планине се простиру до општине Бор, где су и највиши врхови, а на југу у општини Бољевац, односно до долине Црног Тимока, који тече супротно од Ресаве, са запада на исток, тако да је јужни обод Кучајских планина уствари лева страна тока Црног Тимока, док се са десне, јужне стране Црног Тимока уздиже масив Ртња, најлепше српске планине.
Дакле, Кучајске планине су омеђене, на северу Бељаницом, на југу Ртњом, и геолошки се разликују и од Ртња и од Бељанице.
Зашто су ове планине интересантније или необичније од било ког другог планинског венца у Србији?
Прво, јер је реч о нетакнутој природи. Села се налазе на самим ободима планина, у круг, од Кривог Вира, Јабланице и Малог Извора на јужним ободима, до Стрмостена, Дворишта и Стењевца на северу. У питању су четрдесет километара ваздушном линијом, а планинским стазицама и читавих седамдесет километара праве прашуме, без насељених места. Такве прашуме кроз коју би и веома, веома искусном планинару требало неколико дана да прође.
Кучајске Планине имају двадесетак врхова преко 900 метара и четрнаест врхова преко хиљаду. То је више планина, више врхова, него што их има цела Шумадија. На северним ободима Кучајских планина налази се чувена шума Витановача. Не излазивши из ње, идући на југ, можете да пешачите више десетина километара до Кривог Вира.
Ово је буквално, последња прашума у Србији, и уз прашуме у Румунији на Карпатима, последња прашума у овом делу Европе, са стаблима букве која су процењена на триста педест година старости, и која досежу до 45 метара у висину. Разлог што су ова стабла опстала до данас је сама неприступачност Витановаче, до које се јако тешко стиже јер се пружа на висини од 650 до 800 м надморске висине, и са северне стране, из правца водопада Лисине на Бељаници, тих петнаест километара, не можете прићи ни једним моторним возилом.
У средишњем делу Кучајских планина налази се мањи планински венац Јавориште (опет, атар села Киви Вир) који дели овај планински масив на два дела, доњи, већи, који излази на Ртањ, назива се Јужни Кучај, и други мањи, севернији, који се сужава по боковима и на западу и на истоку, и који се назива само Кучај. Једним именом исправно је ове планинске венце назвати Кучајским планинама или Кучајем.
Назив Кучај, потиче од мноштва куча, односно вукова. Старији назив био је Хајдучке планине. И данас, на Јужном Кучају и Ртњу живи готово четрдесет посто свих српских вукова. Осим вукова, Кучајске планине су богате готово свим дивљим животињама које насељавају наше крајеве, па чак и ретким врстама као што су степски соколови, орао крсташ, сури орао, али и шарени твор, кога има још само на Пештеру и на Косову као и потпуно црни даждевњаци, затим ендемична врста шкорпија, вукова којих има око четири стотине у шумама од Бељанице до Ртња и неколико парова мрких медведа, који се крећу у простору од Црног Тимока па све до Дунава, јер им је за нормалан живот потребан простор од 250 км квадратних. Ван Таре, где су најбројнији у читавој Србији, има још само десетак парова мрког медведа…
У средишном делу планина, где је венац Јавориште, највиши је врх Оштри камен, 1213 м, и тек нешто нижи Јаворити врх, а јужније од њих, према Параћину, Јаворачки врх, највећи врх општине Параћин, затив Вис, Велики Врх са својим чувеним видиковцем и Брестов Врх. На истоку, преко хиљаду метара су врхови Тилва Њалта са 1054 м, изнад села Подгорац и даље према североистоку Велики Малиник, највиши врх Јужног Кучаја са 1158 метара. Од Тилва Њалте па даље у правцу исток – запад уздижу се још и Илијин врх, 1038 м, Тајски врх, 1006 м, Копривино брдо, 1068 м, Дебело брдо, 1005 м, Дариц,а 1005 м и Брумин врх, 1019 м.
На северу, налази се и највиши врх Кучајских планина, Велика Треста, 1284. метара, који се визуелно наставља на венац Бељанице, док је уствари реч о сасвим другој планини. Ове две планине одваја управо река Ресава, која извире испод Велике Тресте. Између врха Бељанице и Велике Тресте, налази се врх Стража, најсевернија тачка Кучајских планина са још једним прелепим видиковцем.
Осим ових четрдесетак врхова, и прашуме, богатог биљног и животињског света, Кучајске планине одликује и богатсво вода. Наиме, испод Кучајских планина је највећи подземни резервоар питке, чисте воде у Србији.
Из Кучајских планина извиру многе, многе реке, речице и потоци:
најпре, Црни Тимок који се још зове и Црна река, почињем од њега јер је управо Тимок највећа река Кучаја. Извире у селу Криви Вир, из неколико јаких врела. Најјачи извор назива се Пећура и реч је о пећини из које река истиче са сталном температуром од седам степени. До пећине се стиже вертикалним успоном од дванаест метара, што ово извориште чини изузетном туристичком атракцијом. Над пећином нестварне лепоте цвета дивљи јоргован и спушта се изнад воде. Лепоту ових извора описао је песник Војислав Илић млађи, као и наша прва списатељица Мирјана Јаковљевић, који су били учитељи у Кривом Виру.
Нешто ниже од Пећуре, налази се још један мањи извор, који се назива Јованкина рупа. Интересантно је да се на педесетак метара од хладних извора, налази извор са топлом водом, од 23 степена, који мештани Кривог Вира називају „Врело“ и где се сада на месту некадашњег турског купатила налазе базени и стара воденица.
Само пар километара даље, током Тимока, у атару села Мали Извор, налази се изузетно јак извор који се зове Мрљишево врело. Ови извори су толико јаки, да могу да снабдевају пијаћом водом град величине Крагујевца. И сам назаив села Мали Извор, показује нам да се у атару села налази неколико јаких извора воде.
Осим Црног Тимока, из Кучајских планина извиру, ако би ишли у правцу казаљке на сату најпре, река Грза, са једним од најлепших излетишта у овом делу Србије, са два мала вештачка језера, хотелом, ресторанима, викенд насељем, баш подно Виса и Јаворачког врха. Након насеља Грзе, ова речица протиче поред Манастира Свете Петке у селу Извор, где се такође налазе изворишта воде из које се снабдева град Параћин
Нешто северније од Грзе извире већа река, река Црница, која тече кроз Параћин, чије се извориште налази у селу Сисевац, названом тако по Манастиру Светог Сисоја са почетка 15. века. Поред хладног извора, у Сисевцу постоје и Терме, као и у Кривом Виру, са неколико извора топле воде, и рибњак, са чувеном пастрмком.
На Кучајским планинама извиру још реке Сувара, Топлик, затим Раваница, која тече кроз Ћуприју, по којој је један од наших најзначајнијих средњевековних манастира добио име. Манастир Раваница са моштима светог кнеза Лазара је дубоко уроњен у Кучајске Планине.
Још, са истока на запад на Кучајским планинама извире и река Ресавица, са својим притокама, од којих је најпознатија Некудово, са својим чувеним водопадом Прскало.
Замолио бих вас да на интернету потражите слике овог водопада јединствене и нестварне лепоте. Овај водопад налази се 13 километара јужно од Ресавице, а петнаестак од Честобродице или Грзе. Али до њега не можете доћи јер су путеви затрављени и потпуно непроходни већим делом године. Прскало личи на високу камену скулптуру, купасте је формације и дужина му је шеснаест метара.
Даље, поменућу Ресаву о којој сам већ говорио, са притоком Клочаницом, која протиче поред чувене Ресавске пећине. Све речице и потоци који теку са Кучаја на север уливају се у Ресаву.
Са друге стране планине, са запада на исток истиче Лазарева река, чувена по свом кањону, другом по величини у Србији, након кањона Тара, познатом по дивокозама и Лазаревој пећини, која је по проценама спелеолога, пећина са највећим бројем потпуно неистражених тунела у овом делу Европе.
Недалеко од Лазареве реке налази се и Борско језеро, са чистом планинском водом и лепим уређеним плажама, хотелом највише категорије и кампом. Борско језеро је погодно и за купање и за пецање, подједнако.
Даље на југ, теку реке са влашким називима Ваља Петру, Ваља Маре и Ваља Мике, притоке Борске реке. Недалеко од Борског језера имамо још један термални извор, за који је ето, знао и књаз Милош Обреновић, а ми смо га заборавили. Реч је о Брестовачкој бањи са изворима воде чија се температура креће од 32 до 40 степени целзијусових, која је данас готово и непозната, у којој се налази конак књаза Милоша из 1837. године.
Следећа је Боговинска река која тече крај рудника и покрај Боговинске пећине. И последње реке које желим да напоменем су реке у околини села Јабланице, на које су мештани изузетно поносни, док говоре да њихово сло има пет река. У Црни Тимок, недалеко од Јабланице, уливају се Радованска река, Средња река и Скрајња река, као и поток који истиче из манастирског врха, подно којег се налази манастир из 16. века Крепичевац.
И што је најважније, од Београда до Параћина можете возити ауто-путем, затим, од Параћина ка Зајечару, сасвим добрим магистралним путем са три траке до излетишта Грза. Из Београда стижете за мање од два сата, и ако наставите право, после скретања за Грзу, изаћи ћете на превој Честобродица. Ту ћете се, буквално, магистралним путем попети на обод Кучајских планина, и ту на 601. м надморске висине, у свом аутомобилу, бићете виши од Авале, Космаја, Фрушке горе… а испред вас, угледаћете целу Црноречку котлину како пуца пред вама, Јужни Кучај са леве стране и Ртањ са десне и право пред вама. За овај поглед, наш највећи географ и један од највећих научника Европе Јован Цвијић, рекао је да је то најлепши поглед и најлепши предео на Балкану.
Када возите кроз Грчку за Касандру и прелазите онај мост над каналом који повезује два залива Егејског мора, и који одваја први прст Халкидикија од остатка копна, и видите две боје мора, тиркизну и смарагдну како се мешају, а опет остају одвојене једна од друге и док се дивите лепоти мора, помислите да код нас, на само два сата вожње од Београда, имате лепши поглед.
Тако каже Јован Цвијић.
А ко сам ја да противречим Цвијићу?
Имамо земљу, имамо шуму, имамо воду. Бог нам је дао тако пуно.
Дао нам је довољно да будемо срећни.
Свештеник Стеван Стефановић
