Србија се у XIX веку, посебно у његовој првој половини, у време стварања српске нововековне модерне државе ослањала на Русију. Наиме, почетак Руско-турског рата означио је уједно и почетак Првог српског устанка, или Карађорђевог рата, како су га звали савременици. Када је Русија потписала примирје са Турском, јер је и сама била нападнута од стране Наполеона 1812, догодио се слом Првог српског устанка. Сва сила турске империје се окреће ка Србији и напада је са три стране, из правца Видина, Ниша и из правца Босне, преко Дрине.
Кнежевина Србија је 1835. међуна- родно призната. Русија притиска Порту, турску владу, која хатишерифом, султановим ферманом даје Кнежевини Србији формалну независност. Турци остају само у својим војним гарнизонима и градовима.
Тада се у свету дешава нешто што историографија назива „Великом источном кризом“, односно, отвара се источно питање. Најпре у Кримском рату, где Русија ратује против готово читаве Европе, а затим и Санстефанским мировним уговором. Русија тада, да би заштитила своје интересе, на Балкану ствара велику, такозвану санстефанску Бугарску. Та бугарска држава заузима простор од Црног до Јонског мора и бива гарант руског присуства на Балкану.
Овакво стање трајало је само неколико месеци, јер западне силе укидају санстефанску Бугарску, деле је на две државе: Кнежевину Бугарску и Источну Румелију, и саме признају Кнежевину Србију на Берлинском конресу 1878. године.
Видевши да се више не може ослонити на Русију у спољној политици, кнез Милан Обреновић, тадашњи владар Србије, унук Јеврема Обреновића, Милошевог брата, прави радикални заокрет и потпуно се ослања на Аустро-угарску. Ова одлука Обреновића иде тако далеко да Милан потписује тајни споразум са Хабзбурзима, у коме се ми потпуно препуштамо сфери утицаја Аустроугарске. Привредно постајемо потпуно зависни од њих, највише што се тиче извоза пољопривредних производа. Уз то, Србија се обавезала да ће њену спољну политику потпуно водити Беч. Заузврат, осим међународног признања, кнез Милан добија подршку Беча на Берлинском конгресу и 1882. бива миро- помазан за краља. Кнежевина Србија је уздигнута на ниво краљевине.
Једна од ставки у Тајном уговору била је и Црква. Наиме, најјаче упориште русофила у Србији била је Црква. Све владике у Кнежевини Србији тада су били руски, кијевски ђаци и заклети русофили. Краљ Милан распушта све епископе, целокупну јерархију, на челу са митрополитом Михајлом и поставља своје људе. Тако, и наш Димитрије, постаје епископ нишки 8. новембра 1884.
На овом положају остаје све док траје та, такозвана „напредњачка“ јерархија, на- звана по владајућој напредној странци, која је подржавала германофилску и прозападну политику краља Милана, односно све до промене политичких струја у Краљевини Србији. Када је краљ Александар Обреновић покушао да про- мени политички курс и да се поново окрене Русији, он смењује владике које је поставио његов отац и враћа у Србију митрополита Михајла, тако да је и наш Димитрије смењен 1889.
Након смене, Димитрије, тада епископ, одлази у Француску, где наставља студије књижевности и филозофије. После смрти митрополита Михајла, Димитрије се поново враћа у Србију и постаје епископ шабачки. На том положају је био од 1898. до 1904. године.
После Мајског преврата и доласка Карађорђевића на власт, што се поклопило са смрћу београдског митрополита Инокентија 1905, као најуспешнији, најутицајнији и свакако најискуснији српски владика, епископ Димитрије постаје архиепископ београдски и митрополит Србије.
Период мира у Србији није дуго трајао, тек од 1905. до 1912. Тада сазрева време да Србија коначно нападне турско царство и ослободи Косово и своје јужне земље.
Тешко можемо из ове перспективе да представимо опште одушевљење које је обузело све Србе тада. Наређена је и спроведена општа мобилизација, која се још увек изучава у војним школама јер је регрутовано више људи него што их је било на списковима војних регрутних комисија. Једноставно, они који нису били мобилисани, јавили су се као добровољци.
Генерација наших предадова, која је ослободила Косово у Првом балканском рату, највећа је генерација у нашој славној историји дужој од 1400 година. Може да стоји раме уз раме са Карађорђевим устаницима и може да стоји усправно пред косовским витезовима. Ова генерација је победила 1912. у Првом балканском рату у Бици на Куманову, највећој бици нашег времена, затим 1913. у Брегалничкој бици, у којој је страдало више људи него у читавом Првом балканском рату, затим 1914. у биткама на Церу и Колубари. Ова генерација је пешке прешла Албанију, затим је победила на Кајмакчалану и пробила Солунски фронт.
Милан Ракић и читава његова видовданска етика, најбоље оличена у песми „На Газиместану“, песничком интуицијом предосећа да је дошло вре- ме, да је друштво сазрело и да долазе најславнији дани ослобођења Србије.
Ракић узвикује:
„Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!
И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем”.
Чак и Ђорђе Карађорђевић у својим мемоарима говори о високом моралу обичних војника. О томе да су се они који нису били регрутовани, јављали као добровољци, о редовима поносних сељака пред регрутним комисијама и о невероватном броју војника које је тада Краљевина Србија успела да мобилише, иако је тада у оквиру Краљевине Србије живело тек око 40% свих Срба. Било је очигледно да су Срби овај рат прихватили као епски, као испуњење косовског завета кнеза Лазара.
Митрополит Димитрије потпуно се ставио на располагање Краљевини Србији. Црква је, као и у време митрополита Михајла, поново радила на јачању патриотизма и националне свести Срба, како у тада слободној Краљевини Србији, тако и у поробљеним деловима српских земаља. Као ратни циљ, Србија поставља ослобођење Косова и Мето- хије, рашке области, данашње северне Албаније и северне Македоније од Турака.
Митрополит је одржао низ састанака са епископима и свештенством, затим су епископи у својим епархијама наставили да воде састанке са свештеницима. Донете су одлуке да је потребно да се сав црквени патриотски и хуманитарни рад концентрише и обједини, као и консолидује са осталим добротворним организацијама. Тако је 30. октобра 1912. формиран Одбор за сва хуманитарна и културна друштва. За председника одбора изабран је митрополит Димитрије. Сви чланови одбора, председник, два потпредседника, два секретара, магационери и благајници су своје послове радили потпуно бесплатно. Договорено је да Одбор функционише у току рата и годину дана након потписивања мира. Правила имају 17 чланова. У другом члану правила стоји да је задатак Одбора:
„а) да указује помоћ сиромашним војним обвезницима,
б) да свестрано помаже породице војних обавезника и оних који пострадају у рату,
в) да прихвата и води сталну бригу о нејачи оних бораца који падну у борби,
г) да се брине о породицама оних Срба који су од зулума непријатељских пребегли у Србију,
д) да потпомаже поједина друштва чији је рад сагласан са задатком овога Одбора.“
У члану 3 говори се о средствима Одбора за извршавање задатака:
„а) државна помоћ,
б) помоћ отачаствених цркава и манастира,
в) помоћ хуманих и културних друштава,
г) прилози добрих Срба и других добрих људи у новцу и стварима,
д) прилози новчаних завода, округа, срезова и општина,
ђ) завештања и ванредни поклони.“
У члану 7 побројане су дужности Главног одбора:
„а) да решава о помоћи војним обвезницима, њиховим породицама, пострадалим у рату и лицима пребеглим од зулума непријатељског,
б) да решава о помоћи друштвима поменутим у чл. 2,
в) да израђује план за купљење прилога или да за то овласти дотичну секцију,
г) да по потреби одређује лица која ће контролисати или раздавати помоћ на лицу места,
д) да на крају сваког месеца бира комисију од три лица из своје средине, која ће прегледати сва примања и издавања у новцу и стварима и по извршеном прегледу поднети извештај Главном одбору,
ђ) да се стара о оснивању пододбора у Београду и унутрашњости и да их помаже,
е) да даје разрешницу благајнику и магационерима.“
У члану 8 говори се које секције је одабрао Одбор ради лакшег завршавања послова:
„а) секцију за прикупљање прилога у новцу и стварима,
б) секцију за набавку и израду одела и рубља,
в) секцију за старање о онима који су од зулума пребегли у Србију.”
У члану 17 предвиђено је да се по престанку рада Одбора архива преда Државној архиви, а преостали новац и ствари предају Српском друштву Црвеног крста. Према овим правилима, било је предвиђено да Одбор ради докле траје рат и годину дана по закључењу мира.
Председник Главног одбора био је митрополит Димитрије, потпредседници: др Богдан Гавриловић, ректор Универзитета, и Љубомир Давидовић, председник Београдске општине. Чланове Одбора чиниле су виђеније личности, међу којима је био и јеромонах Николај Велимировић касније епископ охридски и жички, светитељ и један од најугледнијих епископа у XX веку у Србији.
На седници Одбора 1. октобра 1912. године, ради ефикаснијег извршавања обавеза, изабран је Управни одбор, на чијем челу је био митрополит Димитрије. Истог дана Главни одбор је упутио народу проглас следеће садржине:
„Народе српски, народе родољубиви!
Сад је време твојих највећих жртава. Морална вредност једног народа и појединаца цени се према величини жртве коју је он у стању учинити. Сад је време да се оцени морална вредност целе нације и сваког члана њеног, сад је време да сваки Србин учини највеће дело и принесе највећу жртву што може, сад је време најплеменитије утакмице.
Срби и Српкиње широм целога српства, нађите се у невољи својој браћи и помозите оне, који су допали беде и оскудице, помозите их прилозима у новцу, стварима, храни, оделу и, уопште, чим ко може. Помозимо их сви колико највише можемо; помозимо их брзо и – помоћ Божја неће изостати.“
За време балканских ратова, али и у Првом светском рату, свештенство је страдало заједно са народом. Српски свештеници су први страдали, први били одвођени у логоре, први вешани, заједно са свештеницима, страдале су и њихове породице2. Поједини свештеници су били непосредно иза војске међу интендантима и резервистима, као војни свештеници, док су остали скидали мантије и узимали пушке у руке и били међу обичним војницима у рововима и фронталним сукобима.
