Не бој се, само веруј
Мт 6, 31–34; 7, 9–11.
Драга браћо и сестре, ево дошли смо данас, у овај дан Божији, да започнемо седмицу молитвом и благословом, да сва дела својих људских руку у самом њиховом седмичном почетку принесемо пред престо Божији, да првине свога бића овога дана, и јутра, и целе недеље принесемо Господу онако како се одувек оно што је прво у нама приносило Господу да би кроз то принесено прво било благословено и друго, и треће, и тридесет треће. Ако вежемо себе и свој живот, дане у њему, догађаје и ситуације, жеље, добра и лоша стања, невоље и срећу за Бога, све ће то бити препорођено и обновљено, измењено, очишћено и учвршћено и све ће то благодаћу Божијом бити усмерено правоме циљу. А ако ми сами из своје људске таме, по свом људском уму, по свом људском страху, по својој бризи за оно што нас окружује и што јесмо, почнемо да бирамо стазе и путеве свога живота, онда смо – као они који не могу да виде испред себе ни метар-два, а камоли километре и целоживотну путању – у великој опасности од тога да у том свом тражењу залутамо.
Ево овог толико познатог Јеванђеља, толико једноставног, а тако компликованог. Те речи када чујемо, оне као да се саме по себи разумевају, али их готово никад не остварујемо у свом животу. Постоје две силе у нама. Постоји сила која размишља по логици меса и костију, по логици људских инстинката и потреба. Она неће да гледа ни горе ни напред, него хоће да мери само оним што се види и што се осећа. И она је пуна страха, она нас брине, она нас плаши: Шта ћемо јести? У шта ћемо се оденути? Шта ће бити сутра? Шта ће бити с нама? Шта ће бити с нашим животима? Шта ће бити с нашим каријерама? Шта ће бити с нашим болестима? Шта ће бити с нашим здрављем? Шта ће бити са онима које волимо? И живимо од страха до страха, а страх је веома опасна ствар. И није ствар, већ као да је неко биће – иако оно није по себи живо, ми му дајемо живот, и страх долази као неки глодар, као неки зао дух, и нагриза нас и круни. То је тај чувени стрес о којем се говори, једна његова димензија. Тако се урушава наше психичко здравље, а потом и физичко. А кад се здравље уруши, онда опет дође страх да храни болест. Када овамо дођу болесни од разних болести, обично тешких, прво што им говорим јесте да морају да се боре, и то не против болести, већ најпре против страха, јер се свака болест гоји, расте и напредује од њега. Немање страха, то јест његово савладавање – јер не можемо да га немамо – јесте пут оздрављења, пут правилног начина живота, а страх не можемо победити другачије него вером у Божију љубав, Божију бригу за нас. Каже овако Господ кроз уста пророка: „Ако те и мајка твоја заборави, ја те нећу заборавити.“ Он пореди своју љубав према нама с мајчином љубављу према детету – а то је највећа љубав на земљи – и каже да неће престати да нас воли чак и када би, рецимо условно, мајчинска љубав нестала: „Ја нећу престати тебе да волим.“ Када бисмо имали поверење у ту љубав, онда бисмо сваки страх побеђивали. То не значи да ћемо се понашати неразумно и глупо, под оном паролом: Кољи ме, аго, да будем светац. Не значи да се нећемо лечити ако смо болесни и да ћемо рећи како ће нас Господ излечити, него да ћемо применити све што можемо од земаљских вештина, али да ће пре тога, као првина нашег пута ка излечењу, бити вера као садржај и циљ. Таква вера у Бога помоћи ће да се страх победи – страх у болести, страх у животу и сваки други страх. Ако пустите мало страха у себе, ако он данас освоји један милиметар тла вашег бића, наредног је дана он на трећем милиметру, а прекосутра држи већ два сантиметра. У једној књизи о вештинама монашког живота, најпознатијој књизи – Лествици – говори се о томе како се неки монаси боје да увече остану сами у својим собама, плаше се нечистих сила – то је детињи страх, али уколико се не победи, он савлада целог човека. Таквима се саветује да иду на страшна места не би ли их то растрашило. И ми морамо да победимо сваки страх. Да бисмо победили страх, морамо да будемо близу Бога.
Треба да постимо. Данас је почео Петровски пост, а њиме, као и сваким другим постом, приближавамо се Богу. Али је овај пост по нечему посебан. Сва друга посна времена у току године датумски су фиксирана, почињу и завршавају се одређеног дана. Овај има фиксни завршетак и почетак који се мења. Пошто се помера Ускрс, помера се и почетак овог поста, тачније он увек почиње у педесет осми дан после Ускрса. Зашто је то тако? Због чега је Црква одлучила да овде споји нешто што је датумски фиксирано, чврсто, непомериво и нешто што се помера? Каква порука за нас одатле проистиче? Ево каква. Сви датуми у календару Цркве везани су за одређене историјске догађаје из живота Цркве, из живота Христовог, Мајке Божије и светитеља. На пример: одређено је да се Божић слави 25. децембра, па је самим тим празник Благовести девет месеци раније, 25. марта. То су све моменти историјских збивања, моменти Божијег појављивања у историји. Али су они били у прошлости и зато их славимо одређеног датума. Када прослављамо неки празник који је везан за датум, прослављамо нешто што се десило пре нас. Али Бог није престао да се јавља, Бог није престао да улази у наше животе у историји. Бог није окован само својим прошлим јављањима, он наставља да се јавља. Да бисмо имали осећај за тај наставак Божијег јављања, постоје покретни празници, јер они превазилазе историју. Васкрсење Христово је историјски догађај, десило се, али превазилази законе историје, законе простора, времена – надилази их. И тиме што је овом посту оставила фиксиран крај и променљив почетак Црква нам показује како и наш духовни живот у ствари постоји у те две димензије. Прва димензија је да славимо оне који су некада били и оно што се некада збило. Друга димензија јесте да и сами учествујемо у тим догађајима и да у наш живот улази Бог. Надилазећи сваки датум, Бог је непрестано динамично присутан међу нама.
Овај пост, као и сваки други, јесте време промене, очишћења, поправљања, обнављања нашег духовног стања, време покајања и исповести. Време у којем оно што је у нама скренуло с путева Божијих треба да враћамо на те путеве и време у којем треба некако да застанемо – као што застајемо када је реч о свакодневној храни, тако застајемо и када је реч о свакодневним размишљањима, о свакодневним потребама, о свакодневном погледу на свет. Хришћани су, за разлику од других људи, свесни тога да је све ово што нас окружује, ма колико лепо и узвишено било, истовремено бескрајно крхко и пролазно. И зато морамо стално да се сећамо Бога. Бог је једино што не пролази. Видите сад ову поплаву што је била у Обреновцу. Колико је тамо било људских судбина, колико дела људских руку! Те силне куће, вртови, много тога с љубављу грађеног. Ту су животи уложени, то су деценије, то је образовање, то је новац, то је снага – а све живо збрисано је за пола сата. Сећам се прошлог рата, Олује и Бљеска, када су долазиле избеглице – за један дан нема ничег! Онда видимо, у ствари, да све то за шта мислимо да је трајно и чврсто заправо није трајно и чврсто. Ту нису нестали само предмети. Нестала су запослења, друштвене позиције, односи комшијски, све је нестало. А шта је остало? Остала је вера. Из чврсте вере – ако неко има веру – да стане на своју чврсту веру, он преко те вере може препливати сваку воду, и сваки блесак, и сваку невољу, и сваку олују, и све живо, и може из те чврсте вере да настави. Ако нема чврсту веру, он има проблем. Господе, дај свима нама овде чврсту веру! Амин.
Свештеник проф. др Владимир Вукашиновић
