Кад нам је Христос рекао да је циљ да волимо и своје непријатеље, није нам постављао моралне задатке. Само нам је указао где лежи највећа близина Богу.
Све што нам Христос говори, све што нам Црква нуди – своди се на повезаност. Љубав – повезаност. Повезаност са свим људима, без обзира да ли они нас воле или не – највећа је повезаност. Божанска.
Циљ појединачног човека је чврста повезаност са Богом, који тада човека и усваја. Пре те највише повезаности имамо могућност да остваримо многе мање, али суштински важне повезаности. Са људима око нас, са природом и целим створеним светом. Повезан са свим створеним је Божији човек, свет.
Људи не могу да живе без повезаности. Деца без повезаности, било са мајком, било са неким ко ће преузети њену улогу, затим било са породицом или групом у којој расту, не могу да преживе или преживе и живе са тешким емоционалним оштећењима.
Највећа казна затвореницима је – самица. Драстично укидање повезаности. Највећа казна у старим временима била је изгнанство. Прекидање повезаности које су изаткале човеку живот.
Утолико је страшнији и величанственији подвиг људи, мушкараца и жена, који су живот провели у добровољном изгнанству по пустињама и пећинама. Неки од њих у самицама које су добровољно организовали као затворници. Али они су се у тај подвиг упуштали да би ступили у чвршћу повезаност са Богом, који је повезаност сама.
И кад су се тако изоловали да се повежу, постајали би повезани са целим светом, са свим људима. И људи су то осећали. И хрлили им, враћали их у свет да послуже свима са новостеченим знањем повезаности.
Кад се Христос вазнео назад Оцу, он обећава ученицима Духа Светог који ће их чувати у повезаности која надилази ону крвну, породичну. А нема ничег значајног за успостављање пуног живота од породице, од повезаности која се у њој учи и стиче. Да ли ми користимо могућност коју нам Дух Свети даје изнад само природних повезаности то је до нас. До наше слободе. До наших жеља.
Значај и божанственост повезаности се најлакше уочава кад је пред нама не само да успоставимо хоризонтално повезивање са свима, па и непријатељима, са онима који сада деле земљу са нама, него и по временској скали са онима који су живели пре нас, умрли пре нас, и са онима који се још нису родили.
Само људи који у некој меру оствари и овакву повезаност могу одговорно водити активности и у садашњости. Упокојени. Преци.
Неки сасвим као бледе слике, неки које смо запамтили као деца пре него што их је од нас одвојила граница смрти, неки које смо недавно изгубили – успостављање повезаности са њима је наша борба са смрћу, са изолованошћу, усамљеношћу, учвршћивање вере у Бога који нам је обећао могућност вечне живе повезаности, размене која нас испуњава, у непојамној радости Божије љубави.
Ако не можемо с поверењем у Бога задржати здраву повезаност са онима од којих нас је смрт раставила и са онима који су живели пре нас, жртвовали се за нас не познајући нас, научити да макар по нешто жртвујемо за оне који ће живети после нас, онда је све само лепа прича.
А нама није довољна прича. Нама је насушна потреба – повезаност. Отуда породица, отуда пријатељи, отуда народ, отуда незаборављање предака и размишљање о потомцима, па тек онда кад ту научимо повезаност – наравно и повезивање са свим људима на свету. И са свим живим.
Са Богом почнемо и са Богом завршимо тамо где краја и нема.
Сутра су Духовске задушнице, у недељу Духови – дочек обећаног дара повезивања, повезивања које је изнад оног природног и насушног. За вечност.
Као да смо ових дана посебно позвани на уочавање снаге повезивања која од Бога долази. И на сабирање те снаге.
Фејсбук свештеника Ненада Илића
