Видимо ли ми код очију ишта?
Видимо ли ми лепоту наше земље коју нам је Бог дао? Или ћемо прогледати тек кад је лешинари разрију и учине ружном? Или само кад одемо од ње и гледамо је у нашем памћењу очима заборављене љубави?
Видимо ли лепоту целе планете коју нам је Бог дао на коришћење? Лепоту неба иземље, сунца и леда, дана и ноћи, пустиње и џунгле, мора и потока, жене и човека, детета?
Видимо ли ми људе око себе као Божије иконе или само као оне од којих имамо мање или више користи, задовољства, утехе?
Видимо ли ми тајну живота у биљкама и животињама које су око нас?
Не видимо ми ништа и поред очију.
Слепи смо и поред очију.
Без Христа, без Његове светлости, нећемо ни прогледати.
„Мени ваља чинити дела Онога који ме посла, док је дан. Долази ноћ кад нико не може радити. Док сам у свету, светлост сам свету.“
Каже Христос ученицима који се испразно расправљају о томе да ли је слепи од рођења због својих или родитељских греха.
„Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему.“
Да се јаве дела Божија на нама – да прогледамо! Да видимо Бога у свемо што је створио.
Да га видимо у Христу и Његовим светитељима. Да га видимо у сваком људском бићу.
А да притом смирено прихватамо да још увек ништа заправо не видимо, да ћемо заиста видети тек кад Бог буде све у свему.
Да ћемо видети – и они који сада виде очима и они који сад немају очињег вида – виђење које је изнад створеног и чула.
Изнад природног поретка и изнад чуда.
Свештеник Ненад Илић – Фејсзбук
