Свештеник др Угрин Поповић: Дан жена – 8. март – шта је то заправо?

Почело је да се шапуће у САД 1909. године, гласно говори у СССР-у 1917. године а цео свет је то прихватио, барем на папиру, тек 1975. године. Жене су данас равноправне и диљем света славе свој дан – 8-ми март – дан жена или дан победе над глупости и заосталости примитивног сагледавања развоја врста. Свакако да има ту различитих прекомерености и да став феминисткиња није баш увек радо прихваћен али, опет, има ли савршенства на овом белом свету те човека који не би могао да погреши? Са друге стране, деветнаест векова Христове ере и небројено толико пре Њега, трпети увреду, ниподаштавање, терор, свакако да мора резултирати неком врстом бунта, револта па тако ни данашњи ставови ватрених поборница феминизма нису за неразумевање. Једноставно, миленијуми увреде су допринели томе. А о каквој се то увреди ради?

Данас је мало чудно схватити како су некада гледали на женско биће. Говорим свакако о овдашњем поднебљу а да ли таквог става данас има у деловима Азије или Африке, нити знам нити бих се упуштао у експертизу тих поднебља. У сваком случају, тешко је данас схватити како је било могуће жену на тај начин јармити све до 20. века искључиво због разлике у полу? До те мере, да нису чак ни сматране пуноправним људима, већ само неуспелим покушајима. Свакако да би се то могло прихватити од неких надобудних шовиниста, којих има у сваком времену, али то је био тада случај са званичном науком. Аристотел је још учио о томе! Јустинијан је у свом Законику жену обесправио по питању било којег јавног учешћа а управо због тог и таквог става како је жена у ствари неуспео мушкарац. Данас, феминисткиње узвраћају па кажу како је мушкарац у ствари неуспела жена но ко такав став не може са осмехом испратити ако има у виду чињеницу како је овај први и озбиљно схватан и миленијумима владао као званичан. И, то, поновићу, не од стране неколицине сировина и шовиниста већ од стране званичне науке и интелектуалаца. Да би се на прави начин могао разумети приступ тој ствари најбоље би било примером исти осликати како не би било двојбе ни по којем питању, нити званичном интелектуалном нити црквеном. Најбољи пример свега тога би био свети Тома Аквински. Дакле, из његовог опуса можемо назрети и званични став али и теолошки, као и сукоб то двоје који је стил живота тамошњег света чинио невидљивим. У свом епохалном делу – Сума теологије – свети Тома излаже о том питању став хришћанства али и то колико је овај овисио од званичног научног развића. Колико је помућен Аристотеловим теоријама. Заиста је тужно то подјармљење Благе вести Аристотеловим теоријама но то је било неминовно у развијању теологије као свеобухватне науке. Или, бар покушаја да то тако буде. Тома Аквински је свакако то покушао а Схоластика јесте сведок таквог приступа. У то време Источни хришћани нису толико свој став заснивали на интелектуалном расветљавању Тајне Божијег постојања а врло брзо су, или смо, запали у таму Отоманске владавине па нисмо ни могли чак и да смо хтели а нисмо, барем тада. Протестантизам се још није родио на светској позорници теолошких идеја тако да би став поменутог Томе Аквинског био најмеродавнији по овом питању. Наиме, ослоњен на званичну науку а која је опет била под великим утицајем Аристотелових достигнућа, он жену сматра нижим бићем по питању разума и воље.

Несавршеним производом случајности, како би то сам Аристотел волео да нагласи. И, ма колико то било прихватљиво од неког ко је волео слатке мале дечаке толико је то изгледало веома далеко за изасланика Јеванђеља по којем је управо то и такво биће родило Бога. Све оно што је Тома Аквински даље писао о једнакости између мушког и женског али не у смислу истости колико у смислу равноправности, остало је непримећено али не због тога што би се Тома стидео Јеванђеља колико због јавног мњења које се не може мењати једним делом, нити једним веком. По ондашњем закону само међу једнакима, у смислу равноправних, могло се створити пријатељство а управо то свети Тома види у браку – пријатељство између мужа и жене. Дакле, једнакост! Из тога можемо запазити који је то хришћански став по овом питању али и какав је то „дух времена“ који је владао још од ап. Павла преко Аристотела па до светог Томе Аквинског. Све до 1975. а на многим местима још и данас влада. Свакако, неко ће рећи да је то проклетство над Евом, којој је сам Бог обећао да ће бити под влашћу мужа као што би и за Јевреје могли да кажемо како су под сличним проклетством јер су убили Бога. И, то је ОК онда! Али, чему су онда криви црнци? Шта њих чини проклетим па су их из Африке насељавали да би били нечији робови а само зато јер су били мање вредни од белаца. По ондашњем „научном“ мишљењу, разуме се. Нижа врста. Чиме су то они увредили тог злопамтивог и у освети веома ревносног Бога? Или, можда није реч о Његовом злопамћењу колико о глупости која је владала, а и даље влада, људским родом! Црнци, као и жене, тек су се у двадесетом веку, и то негде само на папиру, ослободили тог лудог јарма погрешних мишљења. Јевреји, такође. Развој науке их је ослободио и дозволио Јеванђељу да „дише“, да покаже Бога који је „тако заволео свет да је и Сина Свог јединородног дао да свако ко поверује у Њега има живот вечни“. И, заиста, тек сада, растерећени разних „научних“ спекулација можемо хладне главе погледати који је то Христос однос имао према женском роду. Да ли је сматрао своју мајку ограниченом и случајем рођеном индивидуом која је ту да робује мушкарцу и да му рађа децу? Зашто ју је онда осудио да има само једно дете? Да не испуни своју сврху ако јој је то била сврха? Са друге стране, своје Васкрсење, своју победу над оковима смрти, јавио је прво женама. Зашто је Неко неограничен желео да први сведоци Његове победе буду од ограничених ограничене? И, на крају, посмртно помазање јесте дозволио да над Њим изврши такође ограничена и случајем рођена жена док је „регуларни“ човек желео да те новце уштеди. Касније Га је тај „регуларни“ и издао, као што се такође „регуларни“ Њега трипут одрекао. ”Ограничена” мајка Га је под Крстом из овог живота испратила а Он се баш ње у тренутку агоније сетио давши је на старање ученику своме. Свакако, не теба ни помињати како су Њега баш „регуларни“ разапели и баш „ограничене“ по цену смрти следиле. Али, то и јесте ваљда поука Јеванђеља – да будемо луди пред светом и мудри пред Богом. Да будемо „ограничени“ Христа ради! Тако да, 8-ми март јесте у ствари победа „ограничених“. Показање како се трпљењем може победити те да се не може сакрити град који на гори стоји! Тек ће 21. век показати ту лепоту победе. Сва срећа па је то наш век! Век „ограничених“…

Сретан 8. март!