Умети сагледати сву разноврсност плача заправо значи умети сагледати човека. Плач је суштински до данас необјашњена околност људског емотивног изражавања. Као и зевање, та реалност је примећена и практикована али не и објашњена.
Ипак, можемо дефинисати две врсте плача. Ону која помаже а заправо лечи човека и ону која му одмаже, олакшавајући му бивствовање у болести. Како духовној тако и телесној.
Јован Лествичник је плач дефинисао кратко и јасно у својој седмој поуци: ”Плач по Богу јесте туговање душе и расположење у коме болно срце махнито тражи оно за чиме жуди. Не налазећи то што тражи, оно са патњом лута и због тога горко плаче. Другим речима, плач је за душу златни жалац, који је стално опомиње и ослобађа од сваке привржености и страсти, забоден у срце светом тугом.”
Међутим, сагледавајући овај феномен очима нашег века морамо уочити саму физиолошку пријемчивост организма на плач пошто то није радња која се изводи у друштву или којом се скреће пажња на себе. Заправо то је дубоко интимна радња која собом сведочи било о реалности која је окончана или о предаји као одмору или самозаваравању над болним местом те тако човек плаче над једним а суштински тугује над другим разлогом, или…или…или…
.Да, данас су околности мало компликованије у односу на оне које су биле у времену Јована Лествичника тако да тај сам појам плача морамо сагледати очима нашег века.
Из угла психофизиологије, емоционалне сузе настају услед брзог, наглог преноса активности са симпатичког на парасимпатички нервни систем – из стања високе тензије у стање мировања. Зависно од околности, тај тренутак описујемо као „давање одушка“, „избацивање из себе“, „препуштање“. Мада услед ове биофизичке промене ништа заправо не бива уистину избачено или отпуштено, једноставно ниво адреналина нагло опада, а тело се последично томе и опушта.
Ово померање из стања високе побуђености и напетости у стање „мировања“ за окидач увек има неки психолошки значајан догађај. Ми не плачемо када је криза на врхунцу, у присуству „непријатеља“ или у ситуацијама у којима је „недопуштено“ испољити тугу. Пре ће нас у плач натерати пријатељски гест, исказ саосећања, познато лице с јасно израженом емпатијом или неки други знак сигурности. Одрасла особа која на путу прими вест о смртном случају неће плакати у аутобусу или авиону (правило није без изузетака), али ће то сигурно учинити чим угледа лица чланова породице. Ма како чудно звучало, плач је и овде знак опуштања и утешног, сигурног окружења.Тако да та турбулентност наилази на аутоматизовани систем самопомоћи нашег организма те тако тај калибар плача јесте аутоматизован, као дисање што је.
Често смо збуњени и не знамо шта би била адекватна реакција у присуству одрасле особе која плаче. С обзиром да су сва видљива понашања културолошким наративом обликована, ова нелагодност је и већа уколико се ради о одраслој мушкој особи. Ипак, имајмо на уму да то што неко плаче у нашем присуству јесте знак да наше друштво доживљава као сигурну зону и зато је најбоље само ћутати тада. Дозволити тим сузама да буду лековите тој особи и не прекидати собом то превирање у човеку који је одабрао да ми будемо његова (или њена) сигурна лука.
Но, постоје и сузе заваравања.
Нема користи од плача којим неко хоће нешто да добије (као што деца понекад раде). Нема трајне користи од плача „без разлога“ (неуротични плач) а постоји и плач са погрешним когнитивним усмерењем, када особа плаче из лажног разлога јер јој је лакше да плаче због лажног разлога, него да тим сузама открије прави разлог тескобе. Пошто сваки плач ослобађа напетости организам који је у стању преноса активности са симпатичког на парасимпатички нервни систем. Међутим, оно што у овом случају бива опасно јесте манипулативни утицај нас самих на нас саме и околину јер поспешујемо одржавање проблема а не мотивишемо се за решавање тог проблема јер, као што написах, плачемо због једне реалности и на тај начин ”помажемо” себи да издржимо у прикривању оне праве реалности која нас мучи.
Дакле, као што сам и на почетку написао – ”Умети сагледати сву разноврсност плача заправо значи умети сагледати човека.” – док сама мистерија плача, односно зевања, остаће нерешена на оном колективном нивоу пошто плач јесте само форма, која сама по себи мало значи ако није испуњена правим садржајем. Покајнички заокрет је готово немогућ без плакања, али не било каквог плакања. Покајнички плач мора бити искрен, прецизан, мора собом да изражава болно сећање или незадовољену духовну глад (као из поуке Јована Лествичника).
И онда је тај плач лековит а особа поред које тај неко плаче, јесте њен видар који својом тишином даје простора Божјој благодати да обрише те сузе пролазности радосном свешћу о непролазу. О сусрету… јер ”Блажени су они који палчу јер ће се утешити”! (Мт 5:4)
Мислите о томе…
