Реинкарнација у било којој својој варијацији (па чак и џаинистичкој где постоји какав – такав траг идентитета) протежира смрт као гарант живота. Можда то мало нејасно сада изгледа, вратићемо се томе касније, али суштински је тако, пошто наш идентитет бива поништен. Конкретна личност депласирана је у сусрету са непроменљивим точком понављања.

Сва монументалност Христовог Оваплоћења јесте управо у томе јер тиме Он, том својом љубављу, потврђује сваку конкретну личност дајући јој живот. Заправо, препознаје је као постојану и то препознавање јесте управо гарант трајности те саме личности.

Али не живот који је орочен нужношћу понављања и неког нереченог Космичког закона који својим аршинима, одређује тој ”енергији” сваки пут неку нову улогу или неки нови аватар, већ живот који је заокружен личним идентитетом.

Св. Максим Исповедник (580 – 662) изгледа да је био једини Свети отац који се директно бавио питањем разлога Оваплоћења, иако не на исти начин како су то чинили каснији западни теолози, који су свели ову Тајну на прости damage control којим је Бог ето искупио човека од његовог пада и смрти, као последице тог пада. Св. Максим је јасно истакао да Оваплоћење треба да буде схваћено као апсолутни и примарни циљ Божји у акту стварања. Природа Оваплоћења, природа овог јединства божанске узвишености са људском слабошћу, уствари је неизмерна тајна, али ми ипак можемо спознати разлог и циљ ове највише тајне, њен logos и skopos. Овај изворни разлог или крајњи циљ, био је, према мишљењу св. Максима, управо само Оваплоћење и након тога наша инкорпорација у Тело Оваплоћеног (Христа).

Та сама динамика није могућа мимо сфере конкретне личности, односно постојаности конкретног идентитета, који опет не може постојати мимо заједнице из које и у којој настаје. Тако да тајна Богочовека заправо јесте Тајна личности, те самим тим у нашим оквирима је схватљива јер је применљива, а зато догађај Литургије јесте есенцијалан у нашем живљењу, те се по томе може и наслутити колико су јалове расправе о ретком/честом, достојном/недостојном Причешћивању (заједничарењу, а то ће рећи развијању сопственог идентитета у односу са Христом и самим тим са Оцем), пошто одвлаче пажњу човека од саме тајне Богочовека, гушећи га чисто људском логиком и недораслим расуђивањима.

А Оваплоћење свакако да не може подлећи тим аршинима. Реинкарнација може, и можда баш због тога сваки пети становник европског континента верује да ће свој живот наставити реинкарнацијом. Што је поражавајуће, јер говоримо о традиционално хришћанском поднебљу. Поражавајуће, али не и неразумевајуће, пошто то јесте на сваки начин последица неразумевања тајне Оваплоћења која се свела на јуридички ниво узрока и последице и том проблематиком сасвим заклонила право значење тог Божијег плана, који је нама познат као Оваплоћење. То није damage control и свакако да није последица Адамовог погрешног избора. Човек је стваран због Оваплоћења. Заправо, на тај начин остварује своје назначење својим слободним одабиром те реалности, као властите реалности.

Овај промашај можемо разумети ако сагледамо данашњу литургијску реалност која се, на жалост, исцрпљује чисто материјалним недоумицама или животним етапама, тиме заклањајући невероватну могућност остварења личног идентитета у односу са Христом, на тај начин сведочећи тајну Оваплоћења као човекову могућност.

Али, пре него што се поново вратим реинкарнацији и разјашњењу како то она смрћу гарантује живот, навео бих св. Максима још једном гледе тајне Оваплоћења, како бих нагласио потребу за причешћивањем, односно грађењем односа са Христом као претпоставком сопственог идентитета, те, колико то само по себи нема никакве везе са нашом достојношћу/недостојношћу, већ са нашом спремношћу да се одазовемо литургијском позиву: ”ПРИСТУПИТЕ!” (глагол у императиву):

„Ово је благословени крај због кога је све створено. Ово је божанаски циљ пре почетка стварања а који ми називамо и намераваном пуноћом. Сва твар постоји ради ове пуноће. Пошто је Бог имао у виду ову пуноћу, створио је природе и ствари. Ово је заиста пуноћа промисла и планирања. Јер се кроз ову пуноћу васпостављају у Богу они које је створио. Ово је тајна која окружује све векове, страшни план Божји, надбесконачни и бесконачно претпостојећи вековима. Гласник, Који је Сам у суштини Реч Божја, постао је човек ради ове пуноће. И могло би се рећи да је то био Он Сам који је јасно и очигледно показао најскривенију дубину доброте положену од Оца. Он је открио пуноћу у Себи, пуноћу којом је творевина задобила почетак истинитог постојања. Јер због Христа, због тајне Христа, све време и оно што је у времену задобило је свој почетак и крај свога постојања у Христу. Јер пре времена је тајно намеравано јединство векова, онога што је одређено и онога што је неодређено, онога што је мериво и онога што је немериво, онога што је коначно и онога што је бесконачно, твари и Творца, покрета и одмора – јединство које је постало видљиво у Христу у ова последња времена“ (M., PG, XC, 621, A-B).

Ипак, најстрашнија опасност овог времена, као и било којег другог времена до данас, јесте опасност да постанемо бројеви, ”само ништице у реду истих” (Ф. Ниче), што свакако постајемо уколико не градимо свој идентитет у непролазу. Јер ако не, реинкарнација је једино логично решење пошто је наука данас доказала да је енергија неуништива, те самим тим, ток је евидентан. Ништа не нестаје ОСИМ нашег идентитета. Ништа не нестаје ОСИМ наше личности.

Угрин умире, али енергија која је била иза тог аватара у овом времену, наставља свој ток. Да, она наставља али је Угрин мртав. Не постоји, и у контексту односа његовог животног века и вечности, испада да Угрин никада није ни постојао. Небитност се улила у небитност и тај ток јесте вечност коју нуди реинкарнација као трајност. Јер реинкарнација (re-incarnatio – поновно утеловљење) јесте концепт по којем нефизичка суштина живих бића започиње нови живот у различитој физичкој форми или телу након биолошке смрти.

Према овом учењу, човек се након смрти поново рађа, односно његов дух се преноси у неко ново биће, неко ново тело, неко ново одело. Тако долази до континуираног живота, односно до бесмртности душе. Душе али не и личности. Континуитета енергије али не и континуитета конкретне личности.

Међутим, основна трагедија смрти није поништавање тела или душе већ личности! Целокупни опус људског стваралаштва обележен је управо тим немирењем. Немирењем са растанком. Рецимо, Хамлет скаче у раку, не за лешом, већ за Офелијом, као што и држећи у руци лобању не разговара са њом, већ са Јориком. Трајност безличне материје или енергије нимало не ублажава реалност погибељи конкретне личности.

Самим тим и основна нада живота није у ”преживљавању” одређеног дела нашег бића, већ управо у сусрету, а то јесте најважнији и најрадоснији печат Оваплоћења. То што је оно заправо тајна сусрета Бога и човека.

И то онда мора да буде радост, јер ако не, тада остаје само ћутање! (Хамлет, последњи поздрав)

Космичка тишина у којој нема речи…

 

Ипак – ”У почетку беше Реч и Реч беше од Бога и Бог беше Реч”! (Јн. 1:1)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име