Морал гради маску, креира улогу у коју се човек уклапа. Коју временом преузме и стандардизује властите потребе духа потребама калупа. На тај начин, људска личност постаје шраф друштва, племена, цркве, џамије… чега год.
Употребни ентитет који властито биће гради призмом употребљивости и стандардизације. Свакако да у једном моменту схвати да то није то, али више не може назад. Оков друштва и наратив веровања, сувише је јако стегао своје окове потраживања.
Тада у човеку настаје потреба за монетизацијом свега онога чега се ”одрекао”. Најјаснији и најупотребљивији начин јесте поређење. Увек мора бити лошијих не би ли засијала ”врлина” самог субјекта. Та ”врлина” се непрестано мора обнављати туђим неврлинама. Снебивати туђим слободама и свим оним чега се тај сироти човек, биће племена, штаф друштва… одрекао не би ли ”задужио” ћудљивог бога.
Ипак, пошто то није пут духовности нити стандард Божје љубави, сироти човек се озли у тој вечитој потеби наглашавања. Да ли туђих грехова или властитих врлина, свеједно је. Адвертајзинг мора бити присутан.
Једна од упечатљивих јеванђелских прича о томе јесте управо прича о Царинику и фарисеју, којом се започиње припрема за улазак у Велики пост. Ако погледамо пажљивије фарисеј није могао другачије. Ако погледамо мекше цариник није смео гласније. Обојица су принела оно што су имала. Један је побрао ловорике, други се надао милости.
Фарисеј, након деценија ношења маске и играња улоге јесте схватио да нема алтернативу пошто Бог тако очекује и зато износи манифест урађеног. Но, како то не греје срце, тако он не заборавља да помене и оне који тако не живе. Да и тим помињањем подсети љутог Јахвеа шта он то чини.
Митар (цариник), уморан од своје маске, од своје улоге, оно што има то и приноси, надајући се оном једином што код људи не налази – МИЛОСТИ.
Но, ако покушамо да потражимо карактере ове приче у људима око нас, у нашој црквеној заједници или предузећу, схватићемо да је исти наратив и даље присутан. Са све пренемагањем, побожном мимиком, и позама непатворене скрушности ако је верски објекат и заједница у питању а ако је пословна или радна заједница онда вечити ”они” који бивају референца поретка, и невидљиви контролори свеопштег понашања. Алтернатива је, код првих пакао а код других отказ. Но, постоји и не мали број људи код којих је алтернатива и једно и друго. На тај начин човек је лицемерје довео до савршенства.
Потребу за маском ускоро замењује свест да човек заправо јесте та маска. Као корњача. Она не живи у оклопу, она јесте тај оклоп. Тако и фарисеј. На жалост, тако и цариник. Ипак, разлика је у томе, што је цариник постао свестан своје маске, своје улоге те вапије за смислом. За милосрђем док фарисеј наставља да живи своју улогу верујући да је маска он.
Можда зато јеванђелски наратор ни једном ни другом није дао име, већ само функцију у друштву (цариник), односно верској организацији (фарисеј). Ни један од њих није Лазар. Човек са именом. И у тој причи, такође можемо видети однос улоге и човека. Човек има име (Лазар), богаташ је само појам и то заправо јесте тај дубоки јаз који раздваја. Јаз између маске и личности.
Јаз који је и данас присутан. У свој пуноћи побожног пренемагања, ”опрости – помени” начина лицемерисања и свега оног чега се правимо да не постоји. И да тако треба заправо. Да је то Богу нарочито битно а то и такво схватање – прихватање јесте тренутак када наша маска постаје МИ.
Трен када нас свест о маски и улози затекне, преокрене, биће трен када ћемо прићи смислу – Богу, на онај једини начин на који се може прићи – као цариник. Сваки други начин јесте одлука да и даље негујемо своју улогу. Живимо своју маску, пошто корњача није у оклопу. Корњача јесте оклоп а МИ смо улога коју живимо.
Но, можда смо ипак ове године чули Јеванђеље.
Мислите о томе…
