Пре свега, морамо разумети да су ријалитији последица реалности у којој смо. Да су они израз вредности које су доминанта овог времена у нашој осакаћеној Држави. Волео бих на овом месту да се подсетим речи Рамба Амадеуса и реалности деведесетих, која је такође била последица али од оне врсте која је највише личила на узрок и која је заправо и била узрок реалности у којој смо и коју ријалити изражава.
Говорећи о ратовима деведесетих, Рамбо Амадеус је изговорио једну од најдиректнијих и најтежих, али најистинитијих реченица које су се могле чути са јавне сцене тог времена, времена пре ријалитија:
„На територију бивше Југославије рат је послужио да се изврши контрареволуција и да на власт дођу домаћи издајници. Ја сам тако учио у Основној школи… Ово сад све што је на власти на територију бивше СФРЈ су домаћи издајници, а одлика домаћих издајника је продаја земље окупатору… а са друге стране да се сви диче неким својим националним дискурсом, мислим… Тако смо ми учили у школи… је*ига, ја сам био одличан ђак, ја сам то све запамтио, имао сам пет.“
Ипак, да би описано стање остало непримећено потребно је направити зомбирано крдо са уверењем да је стадо. Крдовође се зато морају потрудити да крдо више нема жељу за својим животом. Морају му понудити туђи. Морају му показати да има глупљих. Морају му дозволити да се томе смеје и тим смехом буде задовољан. Да гледа живот којем не завиди.
О гледању туђег живота
Ријалити програми се представљају као забава, али они нису невини. Они су огледало у којем друштво гледа себе — не онакво какво жели да буде, већ онакво какво јесте када нико не поставља питања. У том огледалу нема сложености, нема тишине, нема унутрашњег живота. Постоји само непрекидан призор.
У ријалитију човек није личност већ садржај. Његове емоције нису проживљене, већ изложене; његови конфликти нису решавани, већ понављани. Вредност учесника мери се интензитетом — колико је гласан, колико је конфликтан, колико је спреман да иде даље од границе стида. Што је граница нижа, то је формат успешнији.
Гледалац, међутим, није пасиван. Он учи. Учи да је понижење нормално, да је агресија легитимна, да је интимност валута. Учи да се проблеми не разумеју, већ експлоатишу. И временом, та логика престаје да буде ограничена на екран — она се прелива у свакодневни језик, односе и очекивања.
Најопасније у ријалитију није вулгарност, већ одсуство смисла. Све је изложено, али ништа није објашњено. Све је интензивно, али ништа није важно. Човек гледа много, а разуме мало. И што дуже гледа, то му је потребно више истог — још гласа, још суза, још хаоса.
Ријалити не говори само о онима који у њему учествују. Он говори о друштву које га прихвата као норму. О спремности да заменимо унутрашњи живот спољашњим призором. И о тишини коју више не подносимо — јер смо навикли да неко други живи уместо нас.
Ријалити као облик социјалне анестезије
Ријалити програми нису одраз стварности, већ њена карикатура — намерно сведена, огољена и понављана док не постане прихватљива. Они не служе да прикажу живот, већ да га поједноставе до тачке у којој више не захтева мишљење. Што је мање мишљења, то је публика послушнија.
У том формату човек је потрошна роба. Његова приватност је валута, његово понижење капитал, а његова психичка ерозија прихватљив трошак продукције. Границе се не померају случајно — оне се систематски руше, јер свака срушена граница проширује простор профита. Што је човек мање човек, то је програм „успешнији“.
Ријалити не нормализује само вулгарност; он дисциплинује публику. Учи је да гледа без емпатије, да осуђује без разумевања, да се смеје туђем паду као сопственој победи. Гледалац се не идентификује да би разумео, већ да би судио. Та позиција надмоћи је варљива — јер истовремено навикава човека да прихвата исту логику над собом.
Посебно је погубно што се насиље, психолошко и вербално, представља као „карактер“, а деградација као „аутентичност“. У свету ријалитија нема одговорности, само експозиције. Ко је најдеструктивнији, тај је највидљивији. А видљивост постаје једина вредност.
Ријалити је тренинг за друштво без унутрашњег живота. Он нас учи да ћутимо док се други понижавају, да прихватамо да је све на продају, укључујући и људско достојанство. И зато питање није зашто ријалити постоји, већ зашто смо пристали да га називамо забавом, а не симптомом.
Грех је стање, није чин. Стање духовне удаљености од Бога. А у том стању не постоји градација промашаја (ГРЕХ) већ је промашај (ГРЕХ) стандард живљења а то управо јесте реалност у којој смо и у којој смо допустили да властиту децу надахњујемо Кристијаном Голубовићем а не више Карађорђем, Бранком Миљковићем, Дучићем…
Не, Кристијан је довољан нашем националном сутра…
Мислите о томе!
