Крајем двадесетог века догодио се један „помак“ у нашем друштву. Народ се, како је то тада названо, „окренуо ка вери и цркви“. Колики је то помак био, да ли је уопште био помак; ако јесте, каквог је квалитета био, то је тема за разматрање, али не за ово разматрање. Нас у овом тренутку интересује нешто друго.
Наиме, у време које смо поменули јавио се тренд (срп. општи правац, помодарство) да се много употребљавају речи и предмети из црвене употребе (ваљда зато што су били новооткривени за многе). Почела су масовна штампања икона (и где је пристојно, али и где није): календари, рекламе, имена и заглавља фирми, спотови, телевизијске емисије разних жанрова, папирне салвете, па чак и на гардероби (и вешу – sic!). Реченице и фразе из богослужбене употребе почеле су да се користе у текстовима песама, обавештењима, позивима, порукама, рекламама… До данас готово да нема текста који не користи реченицу „сви људи добре воље“. Тада су и спотови песама почели да се снимају у црквама.
А онда је дошао 21. век. Поменуто је настављено да се дешава, али долазе и нове ствари (о писањима „Амин“ по друштвеним мрежама на све и свашта, нећемо овде и сада).
У најновије време (унутар годину, две) организована негодовања или протести народа уз шетње, добили су црквени назив: литија.
Док једни са поносом истичу да таква окупљања ЈЕСУ литије, други (смирено или са негодовањем) говоре да то НИСУ литије.
Како се не бисмо сврставали у навијачке групе једних или других, покушаћемо да се бавимо аргументима.
Најпре да видимо шта је то литија.
Реч литија означава усрдно мољење, али такође и мољење које се обавља ван храма (најпре у притвору храма). Излазак и мољење ван храма представља излазак Цркве из удобности богослужбеног простора у свет; излазак у мисију, у контакт са светом. А притвор храма јесте спољни свет; ту је дозвољен приступ свима: одлученима, некрштенима, знатижељницима…[1]
Као и сваки богослужбени елемент, и литија има свој историјат настанка и развоја. Она је везана за свеноћно богослужење названо агрипнија.
Ноћно мољење познато је у Новом Савезу: Молитве Господа Исуса Христа након умножења хлебова, пред Његово преображење, у Гетсиманском врту пре страдања на крсту; мољење ап. Петра приликом ослобођења из тамнице итд. Шпанска монахиња Етерија (Егерија), ходочасница из 4. века, преко чијих записа нам је позната јерусалимска богослужбена пракса у то доба, описује ноћна Богослужења. Свети Василије Велики у Кападокији и Св. Јован Златоусти у Константинопољу такође помињу свеноћна богослужења.[2]
Агрипнија, као засебно свеноћно богослужење (10. в.) произишла је из манастирског богослужбеног поретка псалмопојања палестинских монаха и раширила се на друге крајеве кроз тзв. Јерусалимски устав (тиик).[3] Будући да агрипнија почиње са заласком, а окончава се са изласком сунца, у њен састав улазе и вечерње и јутрење. Литија је саставни део агрипније.
Вечерња литија (након вечерњег) у манастиру светог Саве Освећеног представља ход у све манастирске храмове, долазак до гроба Св. Саве и натраг, уз појање богослужбених песама током хода и молитвама када се стигне у неки храм. Такав поредак се налази и у другим монашким заједницама.[4]
Јутарња литија (након јутрења) такође представља ход у све манастирске храмове и обилазак светиња.
У каснијим временима, преласком у друге области и парохијске заједнице, литија бива сведена на излазак у притвор храма.
Обред литије се састоји од три елемента: обред, песме и молитве.
Обред је свечани излазак свештенослужитеља и народа из храма (у притвор храма или ка другом храму). Тај свештени излазак је константа литије, тако да се у словенским рукописним преписима Јерусалимског типика за литију искључиво користи израз „излазак“.[5]
Песме које се певају приликом литије називају се литијске стихире.
Молитве почињу стихом псалма: „Спаси, Боже, народ свој и благослови наслеђе своје.“ (Пс.27;9). Данас су молитве у форми проширене јектеније са возгласом.
Постоји и други облик литије, ван свеноћног бденија.
Примивши богослужбени поредак из Јерусалимског типика, руска Црква је обред литије током времена изменила. У великим манастирима и појединим парохијским црквама литија је замењена крсним ходом. У градовима литија је била изузетно свечана. Уз певање канона празника и литијских стихира, кађење и звук звона, излазило се из цркава на улице. Поворка се трократно заустављала, читало се Јеванђеље, а приликом једног заустављања и освећивала се вода и затим се враћало у цркву одакле се пошло. Литије из свих храмова скупљале су се у саборни храм. Ту је читан молебан, проузносиле се јектеније и читале молитве. Након празничног отпуста и благослова епископа, литије су се враћале свака у свој храм и ту завршавале крсни ход јектенијама, молитвама, читањем Јеванђеља, тропарима и кондацима, и на крају отпустом.[6]
Сличан поредак постојао је у Сремским Карловцима где су на Спасовдан након Литургије у све три цркве, свештеници и народ из тзв. Горње и Доње цркве литијски долазили пред саборну цркву. Ту их је чекао патријарх са формираном поворком. Све три поворке су се сједињавале и одлазило се у поље да се благослови жито.
Оваква врста литије свој узор има у јерусалимском и консантинопољском поретку.
У Јерусалиму, по сведочењу Етерије, када је неки празник био топографски везан за одређено место, па се стога само на том месту служила Литургија, заједнице осталих богослужбених места су у литијама долазиле до те цркве, ту се спајале, улазиле и заједно служиле Литургију.
Слично је било и у Царигаду. За одређене празнике, након богослужења у појединим црквама (јутрење, часови), литије су долазиле на једно место и сједињавале се тамо где је паријарх предводио Литургију.
Тиме је град (Јерусалим, Цариград) био јединствен литургијски простор у јединственом литургијском времену.
Литијама се, дакле, сабирало у цркву.
У данашњој богослужбеној пракси код нас, перзистира литија у неколико случаја и повода:
Литија којом се на дан црквене Славе, након Литургије обилази три пута око цркве са стајањима на којима се чита Јеванђеље, и поменом уснулих пароха и парохијана.
Литија којом се на заветни дан насеља одлази до неког дрвета, ту се читају молитве и урезује се крст на том дрвету, као знак да се ту и ове године било.
Литија на Спасовдан или неки други већи празник, којом се иде у поља где се читају молитве за благослов жита и других усева, да Господ подари благо време да ти усеви добро узрасту, сазре и спреме се у амбаре.
Литијски излазак у свет, по богослужбеном устројству у Недељу православља, када Црква свету сведочи своју веру и победу над иконоборачком јереси и другим јересима, износећи иконе из цркава и домова.
Посебан вид литије на Ускрс. У зору васкршњег празновања, Црква свету објављује радост победе Живота над смрћу, обилазећи око цркве уз победоносне звуке звона. Ова литија се се враћа у цркву на јутарње богослужење којем следује Литургија.
Литијски спровод покојника до гроба. Да се не би ишло као руља, гомила, Црква је оформила поредак литије како би се упокојени члан Тела Христовог достојанствено испратио до места чекања општег васкрсења о Другом Христовом доласку.
Сада, након што смо видели шта јесте литија, да видимо шта је оно што нам се у скорије време уназад догађало (Црна Гора) и данас догађа (Србија) на улицама.
На улицама се дешавају протести против, не само парада хомосексуалаца (то је битно, али ипак минорно, јер парада дође и прође), него, много важније, против релативизације и накарадног схватања полности, при чему се то накарадно учење уводи у школске програме. Nota bene! Не да се жели увести, него се уводи (садашње време!). Већ су штампани уџбеници биологије за осми разред основне школе од три ратличита издавача, који негирају основну ствар, дату самим Божијим стварањем човека, а то је подела полова на мушко и женско, уводећи разне термине којим се то негира (трансродност, међупол, осећај родности, социјална улога у формирању пола etc.). Таква негодовања народа су легитимна и оправдана.
Међутим, оно што упада у очи је да организатори тих негодовања њих називају црквеним термином „литија“.
Анализирајмо елементе тих протеста не би ли закључили да ли то јесу или нису литије.
Организатори протеста названих литије су појединци и разна удружења.
Учесници протеста названих литије су заогрнути заставама и националним симболима (додуше ту су и иконе, тамјан и црквени барјаци), носе се слике домаћих и страних политичких и војних лидера из садашњости и прошлости.
Истичу се захтеви. Испољава се гнев.
Протести названи литије организују се на црквене празнике, ван богослужења. Знајући колико је мали проценат нашег народа који учествује на Литургији, готово је сигурно да највише њих од учесника протеста названих литије тога јутра није било у цркви и нису се причестили.
Учесници протеста названих литије у знак одобравања скандирају: „До-сто-јан, до-сто-јан…!“
Поновимо:
Литија је искључиво саставни део богослужења. Њен извор и увир су храм и богослужење. Зато, литију нема ко да организује. Богослужбени устав прописује кад и како се обавља литија. Њу не организује никакво удружење, никаква невладина организација, појединци.
Лепо звучи када се нешто што се организује, назове црквеним терминима. Притом, то организовање под окриљем празника код народа изазива лажни осећај црквеног празновања. Чини се да је то заогртање у црквени огртач зарад личне промоције. А то је злупотреба Цркве.
Свети Игнатије Антиохијски Богоносац у посланици магнежанима каже: „Не чините ништа без епископа и презвитера, нити покушавајте нешто што вам се насамо чини умесно (…)“, а у посланици смирњанима: „Нека нико без епископа не ради било шта што се односи на Цркву. (…) Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа, као што тамо где је Исус Христос, тамо је и саборна Црква. (…).“ На протестима названим литије били су присутни и неки клирици. Они су ту били као истомишљеници оних који су организовали тај скуп и оних осталих који су у њему учествовали, а не као предводитељи богослужења. Стога се поменуте речи Св. Игнатија не могу применити на овакве скупове и не могу дати оправдање и легимитет да се такав скуп сматра црквеним скупом и да се оправда називање тог скупа литијом.
На литији нема никаквих скандирања, па ни скандирања црквених усклика („Достојан“), као на фудбалској утакмици.
Барјаци, који се због употребе у литији и сами називају литијама, били су ношени на протестима који се називају литије. Али, ни то није довољно да би се сваки скуп на којем се носе барјаци назвао литијом.
Свети Оци строго разликују два термина: гомила и облагодаћени скуп верног народа (синаксис, Црква). Сценографија од крстова, барјака, тамјана и икона, уз побожне и националне песме, није довољна да би нека гомила била синаксис; да би њихова активност могла да буде литија.
Из свега овога није тешко закључити да протести названи „литије“ нису и не могу бити литија.
Зато треба престати са злоупотребљавањем црквених термина. Организатори нека назову то како хоће: протестна шетња, митинг, демонстрације, протестна шетња са симболиком литије (у типу литије, у форми литије); било како, само не литија.
[1] М. Скабаланович „Тумачење типика“, Шибеник, 2008. стр. 362.
[2] Н. Успенски „Изабрана литургичка дела“; Шибеник, 2008. стр. 57-58.
[3] Исто. стр. 83.
[4] Исто. стр. 107.
[5] М. Скабаланович „Тумачење типика“, Шибеник, 2008. стр. 363.
[6] Н. Успенски „Изабрана литургичка дела“; Шибеник, 2008. стр. 169.
