Са два типа вјерника, али и људи ми је увијек било тешко да успоставим разумијевање: са оним који су заборавили радост Христовог Васкрсења и са онима који су заборавили трагедију Великог Петка. Или: са онима који су у Хришћанству и у животу налазили само тегобу и бол, као да Христос није васкрсао, али тешко сам могао да разумијем и екстатичне весељаке, оне што су прописали да има да се радује, симулира радост, радује без престанка и увијек или ниси добар Хришћанин.
А тајна и једних и других је у томе да не вјерују у покајање, у сузе које те озаре у радост. Први се кају до изнемоглости, али не желе и не могу да чују благодат ни када дође, јер им је потребно да се тмурни облици никад не разиђу. Други и не вјерују у неопходност суза: они прескачу бол и вијоре се на лахору наркотичне „љубави“, као да се и љубав не рађа у жртви.
А Христос дивни чека да му као жена грешница из Лука 7,38 оперемо ноге сузама. Не може без суза, али оне нису све. Тек тада се зачује Јеванђеље радости, не из наше прелести, већ из уста Богочовјекових: опраштају јој се гријеси многи јер је велику љубав имала.
ФБ Дарко Ђого
