А прекинуто је већ у почетку.
Хвала и слава Господу!
Тако добро је разумела оно што говорим, о чему размишљам.
Разменили смо пуно мисли и речи, добро се разумевши.
Нажалост, осим дописивања и свега пар кратких телефонских разговора, нисмо имали прилику да се икада видимо.
Но, видели смо се у Христу, у Његовој Чаши, сваке недеље. И, шта ћеш више од тога!?
Објављивала је и на интернет порталу „Чудо“ и у истоименом часопису оно што напишем.
Подстицала ме је и храбрила да пишем.
У једном разговору, онако успут, поменух како ми је лаптоп стар и лош (али ради). Исто тако успут рекла је да ћу добити други. И, на томе је остало.
После краћег времена, пре годину дана (пре неки дан је било тачно толико), стиже ми пакет од ње. Преузео сам га, али како је то било празнично време парохијских обавеза и многих богослужења, а знајући за договор да ће ми послати неколико бројева часописа, нисам отварао пакет неколико дана. Напокон, једно вече га отворих.
Испод часописа провиривао је пуњач са каблом. Помислих: „Лепо, хвала. Али нисам рекао да ми је пуњач лош. Ипак, хвала.“
Онда извадих часописе из кутије и забезекнуто одскочих. На дну пакета је био леп, одличан, брз лаптоп!!!
На том лаптопу сам написао многе текстове објављенене на „Чуду“.
Софија, хвала ти неизмерно!!! За све; наравно, не само за лаптоп; за разговоре, за разумевање, за подршку, за подстицање и храбрење; за све што се једноставно може сврстати у ПРАВО ПРИЈАТЕЉСТВО.
А још важније, нека ти је од Господа хвала!
Јер, од моје хвале немаш ништа, али од Његове имаш све.
ЗБОГОМ