„25. јануара 1959. папа Јован XXIII је у базилици св. Павла “fuori le mura“ открио кардиналима своју одлуку да сазове сабор.“ Након прописаних правила, 11. октобра 1962. у цркви св. Петра обављено је свечано отварање. За разматрање теме о Пресветој Богородици на овом сабору, по Бонавентури, плод је „блијесак Духа“. „Знамо да је баш под бљеском Духа у самој концилској дворани врло брзо сазорила мисао да се исказ о Блаженој Дјевици Богородици унесе у склоп излагања о Цркви, управо као завршница наука о Цркви.“

На другом  саборском заседању 29. септембра 1963. год. започето је разматрање теме о Пресветој Богородци. „Друго саборско заседање завршено је 4. децембра 1963. свечаном седницом сабора и тада је папа… нарочито много говорио у вези са предлогом схеме о Богородици, јер се Она у њој назива „Мајком Цркве“. Папа је врло обазриво рекао да би Богородицу могли (талијански potremmo) тако назвати, али при томе треба имати на уму само “ecclesiam militantem“, јер у небеску цркву спадају и анђели, а на њих се Њено материнство не може односити. Коначно, она је и члан цркве, па може ли бити и мајка? Папа се је још 11. октобра у свом говору обратио Богородици, коју црква признаје “за своју матер и своју кћер и своју сестру“. Овим свим је папа хтео да утиче на обазривост комисије која је у међувремену до трећег заседања требала да припреми текст ове схеме.“ Треба нагласити да Папа Јован XXIII није дочекао да отвори друго заседање сабора.

„За новог папу изабран је 21. јуна 1963. милански кардинал Јован Батист Монтини, који је као папа узео име Павле VI.“

Тачније речено, „папа Павао VI. је 21. 11. 1964, проглашујући догматску конституцију Lumen gentium, прогласио Марију Мајком Цркве. Ево зашто: “Црква се не састоји само од својега хијерархијског реда, од свете литургије, сакрамената и склопа својих институција.“ Та све је то у Цркви – по LG 48c – под знаком пролазности! “Интимна снага Цркве и њене властитости – истиче папа – као и главни извор дјелотворности којим посвећује људе састоји се у њеној мистичној повезаности с Кристом. А ту повезаност не можемо одмислити од оне која је Мајка Утјеловљене Ријечи и који је сам Крист тако интимно придружио свом дјелу спасења (…) Стога је признавање праве католичке науке о Блаженој Дјевици Марији увијек успјешно упориште правог разумијевања мистерије Цркве“. У наставку Папа каже: “У свом је смртном животу Марија изразила савршен облик Кристова ученика, постала је огледало свих крепости и савршено је у своје поступке провела она блаженства што их је Крист прогласио.

Због тога Црква у свом многоструком животу и дјелатности у Богородици Дјевици има најсавршенији примјер насљедовања Криста.“… Наиме, “Богородица је пралик Цркве, како је учио већ св. Амброзије, и то у реду вјере, љубави и савршеног сједињења с Кристом.“ Тако право штовање Марије “увијек има за сврху Криста – врело свеколике истине, светости и побожности“.“

У трећем заседању настављено је расправљање (учење) о значају Богородице у Цркви. Италијански кардинал Руфин се залагао да се истакне значај Богородице у искупитељском делу, док се пољски кардинал Вишински предлагао да се Богородица назове “Посредницом свих добара“. Добио је подршку неколико италијанских, мексиканских и шпанских епископа који су додали да је то и папина жеља. Њима се супроставио канадски кардинал Леже који је тврдио да је овај израз (Посредница свих добара) против св. Писма у коме се Исус Христос назива “јединим Посредником“. „Кардинала Лежеа су подржали кардинали Дефнер из Минхена, Силва Хенрик из Сантјага де Чиле и донекле и кардинал Беа, који је рекао да наука о Богородици као “посредници“ није дошла до те зрелости да би се на сабору могла прихватити. Зато он није за тај предлог. Тај назив би и католици могли криво схватити, а штетио би и развоју екуменизма. Ипак је за нацрт текста у коме се Богородица назива “Мати Цркве“ и “посредница свих милости“ гласало 1615 епископа, против 19, а са примедбама (juhta modum) 533.“ „Напослетку су као седма и осма глава ове конституције – имеђу осталог је и наведена – одлука о блаженој Дјеви Марији, Мајци Божијој, у мистерији Христа и цркве. Марија се ту не зове “Мајком Цркве“, већ Мајком Божјом и сликом цркве.“

Загребачки надбискуп кардинал Шепер је наглашавао да Црква у себи треба да одгаја мајчински осећај за све људе, јер је „Дјевица у свом животу била узор оног материнског осјећаја којим треба да буду прожети сви који раде у апостолској мисији Цркве на препороду људи.“ Заправо, кардинал Шепер то овако разматра: „Марија мајчински љуби Криста у свим синовима Цркве, штовише у свим синовима Адамовим који су позвани да у Кристу постану синовима Божјим. Црква, тј. сви синови и кћери Цркве треба да насљедују своју мајку те њезиним мајчинским осјећајима љубе Криста у другим синовима Цркве (тј. Марије), у браћи и сестрама Кристовим штовише у свим људима који су позвани обући се у Криста. Шепер истиче да се та љубав из својег онтолошког реда треба прелити и у психолошки и морални ред. За њега је таква порука и те како у складу с потребама и очекивањима сувременога свијета.“ Требамо навести и то да Шепер за полазну тачку свог учења узима текст из св. Писма (Мт. 12, 46 – 50; где Господ на поруку да га тражи мати и браћа Његова, Он показује руком на присутни народ и говори „ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати“.) и тумачећи ове стихове он наводи: „Црква је једно увијек поуздано знала: на овом мјесту Крист није нипошто хтио умањити или ослабити Маријине мајчинске односе према себи, него се удостојао те мајчинске односе неизрецивим наднаравним али истинитим начином проширити на све кршћане, то јест на цијелу Цркву.“

Као што можемо приметити, римокатолици нису дубље разматрали појам учешћа Пресвете Богородице у домостроју спасења. Односно, њен слободни пристанак на позив Архангела Гаврила чиме је очуван закон слободне воље. „А да је очуван закон, односно услов слободе, то видимо у начину на који је остварено Оваплоћење, а пре свега у улози коју је одиграла Пресвета Богородица. Овде треба да нагласимо значај улоге Богородице; њен значај је садржан у одговору “Да“, који је дала на Божији позив за остварење ове тајне Христове. Богородичино “Да“ представљало је израз човекове слободе; сагласност и пристанак човекове слободе на овај наум Божији. И отуда је ово од великог значаја, јер Богородица је могла рећи “не“…слобода Пресвете Богородице да пристане јесте слобода која се продужава у целокупној тајни Христовој, у целокупној тајни спасења.“ „Правилно и истинито ми називамо Свету Марију Богородицом, јер то име сачињава сву тајну Домостроја спасења.“

Што се тиче Запада, о Пресветој Богородици није се расправљало само на Другом ватиканском сабору. Овом темом бавили су се и ранији предходници, од којих је и св. Бернард. Његово учење користио је Данте у својим делима. „у своме дивном спјеву Рај, Данте узима светог Бернарда за водича у своме успону до највиших крајева неба. Опат Clairvaux-a води пјесника све до пријестола Наше Госпе и тумачи му како се “сав рај шири и организира почоњући од ње“. Потиче га да мотри ону “чија љепота пали радост у очима свих других светаца“, а и он је сам “лијеп од ње као што се јутарња звијезда сја од сунца“. Обојица мотре “лице које највише сличи Кристову лицу, и чија бистрина једина може припремити да се Кристово лице гледа“. Тако Данте на врло сретан начин карактеризира маријански живот.“ Навешћемо и неколико Бернардових и Дамаскинових песама и молитви у којима се исказује њихов поглед на величину и лепоту Пресвете Богородице.

„Овдје си љубав сјаја пламенога,

Доље на земљи живи извор наде

Што блажи груди човјека смртнога.

 

Госпо, вриједну, силну свак Те знаде;

Ко помоћ иште без Тебе, тај спрема

На лет се, а за њ крила не имаде.

Краљице моћна, још те глас мој зове,

Учини чувства да му буду чиста

кад згасне за њ сјај визије ове.

(Овде Бернард моли за Дантеа)

 

 

… И био бит ћеш мост,

Од молитва ткан,

Од суза мит, и у лук свит,

Над јазима и црним водама,

Што човјека ће дијелити

Од Бога.“

 

Ови наведени стихови и молитве припадају св. Бернарду, а у наставку ћемо навести св. Дамаскина.

„Отворићу уста моја и напуниће се Духа,

И реч упутићу Царици Матери:

Јавићу се празнујући весело,

И певаћу достојно Њена чудеса.

(Катавасија на Благовести, Ирмос 1)

 

 

Нека се веселе Небеса

И нек се радује Земља!

Јер Очев Савечни Син,

…у утробу се Девствену настанио,…

(песма на Благовести, глас 8)

 

Теби се, Благодатна, радује сва твар:

Анђелски сабор и људски род.

Освећени Храме и Рају Словесни,

Девственичка Похвало!

Из Тебе се Бог оваплоти и постаде Дете,

Он који је пре векова Бог наш.

Јер материцу Твоју учини Престолом,

И утробу Твоју – Ширу од Небеса!

Теби се, Благодатна, радује сва твар,

Слава Теби!“

(Октоих, Васкрсно јутрење, глас 8, Богородичан)

 

И Бернард и Св. Дамаскин пишу скоро о истим темама. Међутим, читајући њихове беседе и омилије о Пресветој Богородици може се уочити велика разлика. Тачније речено, Бернард се више бави тумачењем св. Писма, тј. места која говоре и сведоче о Богородици и мање се може наћи права богословска реч (теологија). Насупрот њему,  Св. Дамаскин има искључиво теолошки поглед на Пресвету Богородицу, који исказује кроз похвалне и слаткоречиве беседе. Један од таквог њиховог мимоилажења је и Бернардова омилије „Послан би анђео“ и Дамаскинова беседа на Благовести. У својим омилијама, Бернард стално помиње понизност и девичанство и за њега то представља „срж“ Богородичине личност. „И немало се Богу свиђа душа у којој је дјевичанство препоручено понизношћу, а понизност је украшена дјевичанством… Може се, дакле, без дјевичанства спасити, али без понизности не може;… Марија запоставивши дјевичанство хвали се понизношћу…“ Св. Дамаскин је употребио разне описе како би што више исказао величину личности Пресвете Богородице и значај примања благе вести од Архангела Гаврила. Он у Богородици види више врлина (ако би се могло тако рећи) од девичанства и понизности. „Данас јаче од златних сунчевих зрака засија царски и надчудесни Празник и Свечаност (Благовести) Царице (Богородице)… Радуј се Благодатна,… огњеносна Купино,… светопроизрасла Палицо Аронова,… Поклопце очишћења,… свештенички Наплећку Првосвештеничке одежде,…“

Ово су, наравно, само неки од примера Западног и Источног гледања на учење о Пресветој Богородици, али оно што се може закључити да Запад не говори са толиком слободом и неким одређеним теолошким ставом када је у питању веза између Пресвете Богородице и Господа Исуса Христа и Њеног учешћа у самом домостроју спасења.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име