Код нас у селу знало се реда.
Сећам се ко да јуче је било;
снег до колена, зима пуца дрво;
из цркве са јутрење дођемо кући,
одмах са врата дубоким гласом,
Христос се роди,отац викне прво.
Ми ко војници станемо мирно,
подигнута чела као у строју,
Ваистину се роди, и честити Божиић,
па чекамо да добијемо банку коју.
Не смеш да се мрднеш а не да би сели,
сестра била мала једина се смеје
Ја кришом поглед бацим кроз прозор,
све се забелело снег веје ли веје.
Кроз прозор призор као из бајке,
сунце тек промаља зраке своје,
затрпано снегом село се бели,
вреће са сламом за санкање стоје.
Од тог узбуђења умор нас свлада,
легнемо на сламу какав море кревет.
У кући одједном тишина завлада,
за Службу нас звоно пробуди у девет.
На Служби Божијој једва издржимо,
али се недамо,све стискамо песнице,
и једва чекамо да дођемо кући,
па да тражимо динар из чеснице.
Опет викну отац хајде да се једе
па Рождество пукну све до куђе тређе,
и мачак крај пећи престао да преде,
отац мрког лица,ал пуца од среће.
Онда нам мајка дарове носи,
печеница се одмах на сто ставља,
ваљамо се по слами, трчимо боси,
ево нам иду и гости из Даља.
И тако прође и Божићни ручак,
Божићна радост обли кућу целу,
ако можда ниси, а некако можеш,
гледај да дочекаш Божић на селу.
Јер село је чудо што створи Господ,
То не може речима да се опише
тај осећај, чар и сва лепота,
село на Божић другчије мирише.
