Да ли савремени паганизам (неопаганизам, родноверје) заиста ‘верује у исто што и древно словенско незнабоштво? Пример: однос према идолу, приношењу жртава, односу према жени након смрти мужа. Питања за неопагане у вези са њиховим учењем о божанству. Од када потиче савремени пантеон словенских богова? Симбол неопагана – коловрат: порекло, аутор, време настанка. Однос неопагана према греху.
Рецимо да се неко слаже са тим. Међутим, питање које треба да постави овим пропагандистима: а да ли заиста ви проповедате то у шта су веровали наши дохришћански преци? Хајде да размотримо на неколико примера.
Почнимо са идолима. На многим демотиваторима (сликама по интернету) неопагани питају: зашто хришћани своје слике на даскама (то јест, иконе) сматрају светињом, а слике ‘наших богова’ изрезане у виду идола презиру као бесмислицу?
Најчешће чак и не питају, већ просто изјављују као датост и као повод да се исмеје глупост и недоследност хришћана. Међутим, глупост овде никако не показују хришћани. Као дипломирани стручњак за учење религија желим да обратим пажњу драгим неопаганима на нешто што им није познато. У реално, традиционалном незнабоштву идол се не сматра сликом бога, налик на икону у хришћанству. Идол се сматрао и сматра се самим богом, његовом материјалном пројавом у нашем свету или његовим сместилиштем, телом. Сачувала су се историјска сведочанства да су тако сматрали древни Словени, можемо се сетити оних поштовала Перуна који су, како описује ‘Повест о прошлим временима’ трчали обалом и викали идолу који је био баћен у воду: ‘Испливај, боже, испливај!’ Они нису викали, гледајући на небо: ‘Перуне, извуци своје изображење!’ Они су се обраћали самом идолу и њему предлагали да изађе.
Други пример – на територији Данске се сачувао древни идол из Свендборга за кога се зна да су Словени незнабошци неколико пута предузимали војне подухвате да би га освојили. А идол никако није дело уметности, представља просто истесано брвно. Поставља се питање: зашто ратовати, ризиковати живот својих људи, ако је у питању просто изображење, кип? Узми секиру, састружи исти такав (као што и раде неопагани). Међутим, за Словене незнабошце то није био просто кип, то је био сам ‘бог’, кога су они желели да отму од непријатеља и пребаце код себе да би, ‘хранећи га’ жртвама, стекли његову подршку.
Сам обред приношења жртви непосредно пред идолом потиче из представе да је конкретни идол – пројава или сместиште тог конкретног бога. Ми хришћани знамо да иконама не приносимо јело, зато што знамо да оне неће јести. За нас су то просто изображења. А за све праве, а не лажне незнабошце, идол је много више од простог изображења.
Међу неопаганима се из неког разлога не налазе људи који се на тај начин односе према идолима. Сећам се како је за време расправе међу православнима и родноверима који се одржао 23. септембра 2009. године, представник родновера говорио: ‘Само немојте мислити да се ми клањамо брвнима, не, ми сматрамо да је Бог један, Он је вечан, свевишњи, нематеријални, итд.’ Све ово показује, као прво, да је савремене неопагане срамота да верују онако како су заиста веровали древни Словени. Као друго, неопагани се, без обзира на громке речи о неопходности ‘савлађивања хришћанске куге’, и сами налазе под утицајем хришћанских појмова, посебно када осмишљавају идолопоклонство кроз призму хришћанског догмата о иконопоштовању и гнушајући се традиционалним незнабожачким схватањем.
За време ове полемике, родновер се жалио да хришћани секу Перуне које они поставе. У њима нико не живи, говорио је високопостављени неопаганин, зашто се њихови споменици руше? Молим лепо, ниједан критичар родноверја не би могао тако да понизи његову веру као што је он то урадио овим речима. Споменике стављају ономе ко је умро, кога више нема са нама и о коме уз помоћ те материјалне скулптуре треба сачувати сећање да га не забораве. Ако родновери имају такав однос према својим боговима, значи да они заправо у реалности у њих и не верују. Уопште не верују.
Ако смо већ почели да говоримо о жртвама – то је још једна тачка у коме сви неопагани иду упркос ономе што су веровали древни Словени. Они приносе искључиво бескрвне жртве и чак наглашавају то. Међутим, поуздано је установљено да су древни Словени, између осталог и наши преци, у незнабожачком периоду приносили крваве жртве. Људских жртвоприношења је било, наравно, не толико много као код Астека, али приношења животиња на жртву био је уобичајени ритуал свих Словена. То је познато не само по писменим сведочанствим, већ и по археолошким подацима. Већ сам помињао, постоје ископине, више од 80 идолишта, најуобичајенији налаз тамо су кости жртвених животиња.
И ево питања за неопагане: а по чему сте ви изненада одлучили да су Перун, Сварог, Дажбог и њихови другари постали вегетаријанци? Ко вам је дао право да кривите традицију предака? Неопагани, не обични, већ њихови идеолози знају да су се приносиле крваве жртве, али укидају тај најважнији део и у култу који су измислили раде све другачије.
Постоји још један снажан пример одступања од традиције. Већ сам помињао да се код Словена сматрало да након смрти мужа, жена треба да следи за њим – као по правило, након самоубиства вешањем, иако су онима који нису били спремни, могли и да ‘помогну’. Овај обичај је поуздано потврђен и древним писаним изворима и археологијом. Међутим, неопагани из неког разлога не објављају овај обичај. Схватају да ће у друштву које се формирало под утицајем хришћанства такви обичаји бити, најблаже говорећи, врло непопуларни. Али, ако већ декларишу повратак ‘родној вери предака’, онда је потребно да се врате свему и да обнове све. Ако код њих самих изазива одвратност перспектива ‘клањања брвнима’, убијања животиња ради идола, и подстицања жена умрлих једномишљеника на самоубиство – онда нека престану да лажу, говорећи да ратују за повратак ‘обичајима предака’.
У томе је лицемерје словенског неопаганизма. При свој спољашњој антихришћанској реторици оно се ослања управо на оно што се у нашој култури појавило захваљујући хришћанству. Управо захваљујући хришћанству у Русији су престали да приносе крваве жртве и приморавају жене да се убију након смрти мужа. Неопагани то укључују у свој систем и лажу поверљиву публиику причицама о ‘мирном и еколошком’ паганизму, скривајући притом каква је заиста била вера наших прехришћанских предака.
Утицај хришћанства на неопаганизам показује се и у томе што тек мали део неопагана исповеда политеизам и верује у многе богове. А значајни део њих учи о једном Божанству чије су тобож пројаве словенски богови. Притом нема слагања да ли сматрати то једно Божанство за личност или безличну силу, али се многи приклањају другој варијанти.
Са философске тачке гледишта, спајање у оквиру једног покрета толико суштински различитих позиција, чинило би се по најважнијем питању – у кога се управо верује? – изгледа врло чудно. Међутим, то ће нестати када се схвати да је за неопагана садржај његових веровања ствар од крајње мале важности, пошто неопаганизам у принципу није вера, већ друштвена поза, која се маскира паганском, тачније неопаганском одећом.
Али хајде да поразговарамо још о тим веровањима. Ако постоји само једно безлично божанство, јавља се питање: а зашто онда приносити жртве овој безличној сили? Жртва је дар. Поклоне дајемо само личности, пошто једино личност може да оцени те поклоне. Нико не даје поклоне електричној струји, нико не приноси жртве сили гравитације. Ово је још један пример који показује да неопаганизам није никаква ‘традиција’, већ вештачка конструкција, сабрана из различитих делова без икакве бриге да ли се они међусобно слажу.
Ако пређемо посебно на пантеон ‘словенских богова’ које нас неопагани призивају да поштујемо, ту ћемо видети још занимљивија открића. Ради се о томе да још од 19. века и мало раније, неки истраживачи су покушавали да реконструишу словенски паганизам и пошто им то није полазило за руком, они су измишљали словенске богове који реално нису никада ни постојали, а у које на данас предлажу да верујемо неопагани. Као потврду овога, да не би остало само на мојим речима и пар цитата. Цитат из ‘Енциклопедијског речника словенске митологије’, стр. 512: ‘Јединствена прасловенска ‘највиша’ митологија, то јест, пантеон незнабожачких богова, не полази за руком да се реконструише… народна традиција Словена није сачувала практично никакве трагове врховних божанстава… Стремљење да се подигне словенска митологија до нивоа класичних митологија древног мира побудило је романтично расположене истраживаче да измисле словенске незнабожаћке богове, извлачећи њихова имена из фолклорних текстова, припева песама или просто измишљајући их (Купала, Кољада, Кострома, Лада, Лељ, итд.’
‘Кабинетска митологија паралелно са поуздано утврђеним боговима словенског незнабоштва помиње и такође измишљене личности које су тешко били божанства, а у неким случајевима су уопште и били непознати незнабошцима као на пример, Белобог, Весна, Лада, Масленица, Чур, Јарило’. Ово је цитат из ‘Рукописи којих није било. Фалсификати у области словенског фолклора, зборник. стр. 311-351’. Овој компанији треба додати и богове који су се појавили тек у ‘Словено-аријским ведама’ Хиневича: Вишењ, Кришењ, Баба Јога, Удрзец, итд.
О овим горепоменутим на неопаганским сајтовима, фб групама, постоје и њихова имена и неке измишљене приче о њима, неке њихове цртеже које су цртали, њихови идоли којима приносе жртве.
Дакле, неопагани, ако ви верујете у некога од горепоменутих, имајте у виду да верујете у измишљене богове које уопште нико никада није поштовао, да наши преци за њих нису знали, нису ни чули. У питању су просто плодови кабинетских фантазија.
Исто то видимо ако пређемо од идеја на симболе. Најраспрострањенији симбол неопагана данас је такозвани коловрат. Он представља две свастике које су постављене једна преко друге, при чему је друга постављена на прву под углом од 45 степени. И свих осам крајева су заобљени. Неопагани уверавају да је у питању древни симбол ‘родне вере’ наших предака.
Притом је занимљиво да не постоји ниједно сведочанство да су у Русији свастику, макар и дуплу, макар и једну – речју ‘коловрат’. Као друго, конкретно овај симбол који сада форсирају неопагани наши преци уопште нису ни знали.
Обична свастика се наравно сусреће на предметима које су открили археолози, као и у другим културама, пошто је свастика поред звезде, круга и троугла представљала један од једноставних елемената за креирање накита и орнамената од најдревнијих времена. Притом нема никаквих основа за став да је свастика за наше претке била важнија од било ког другог елемента украшавања.
Међутим, обична, ‘класична’ свастика је понављам, макар била позната. А ‘коловрат’ који представља главни симбол савремених неопагана, уопште нема никакву потврду у археологији. Једном сам имао прилику да прочитам коментар једног родновера. Он је причао да је желео за себе да направи тачну копију коловрата који је пронађен у ископинама, да би све било ‘исто као и код предака’. Какво је његово разочарење било када је открио да таквих просто нема, а оно што представљају као такво, уз најближе разматрање се показало као лако измењена варијанта хришћанског Андрејевског крста. Мени је постало занимљиво и решио сам да и сам проверим да ли неопагани имају потврду да се њихов симбол заиста употребљавао од стране наших прехришћанских предака као основни израз њихових религиозних убеђења. Наравно, знао сам да обично неопагани и не машу потврдама онога што тврде, али ко зна.
Испоставило се и директно да никаквих археолошких потврда постојања знака коловрата у Русији нема. На једном месту сам наишао на покушај да се у виду ‘древног коловрата’ представе амајлије у облику змија, које се сусрећу у ископинама. То је очигледно урађено за људе који не умеју да броје, јер амајлија у облику змије за разлику од коловрата нема осам, већ седам линија и на њиховим крајевима нису заобљени лукови, већ задебљања – ‘змијске главе’. Таква амајлија уопште није симбол хришћанског порекла. То је симбол медузе Горгоне и дошао је до наших предака са стране Грка код којих се употребљавао од најдревнијих времена. И то уопште није свастика, већ седам змија које излазе из једног центра.
А где су коловрати?
Указују да је 1923. године, пољски аутор Станислав Јакубовски објавио цртеж древног надгробног споменика са сликом коловрата. Јакубовски га, истина, назива ‘слонечко’ (słoneczko) и уверава да су у питању ‘симболи вере наших предака’, које су древни уметници тобож ‘стављали на дрвене стубове које су постављали на гробове умрлих’.
Ове речи ничим осим цртежима он не потврђује. Управо Јакубовски и није био научник, он је био уметник који се веома заносио темом словенског паганизма. И цртао је цртеже на тему ‘како би оно могло да изгледа у древности’. На пример, како би могао да изгледа храм Сварога или како би могао да изгледа ‘симбол вере наших предака’. Притом се он ни на шта осим сопствене маште није ослањао. Он је имао четири варијанте својих цртежа, четири различита симбола. Јакубовски је просто измишљао видљиве образе словенског паганизма, исто као што су и други његови савременици, творци кабинетске митологије измишљали непостојеће словенске богове. Ако погледате коментаре које је он писао уз слике, постаје разумљиво да сам Јакубовски и није посебно крио ту чињеницу. Јер позивајући се на ‘дрвене стубове’ он је одлично схватао да ниједно такво изображење до наших дана није могло да се сачува. И наравно, њега је варало његово лоше знање реалног словенског паганизма. Ради се о томе да наши незнабожачки преци никако нису могли да цртају коловрате на гробовима својих рођака из простог разлога што су наши преци спаљивали умрле. Свуда распрострањено сахрањивање у земљу представља последицу христијанизације Словена. У прехришћанска времена се она сусреће код Словена врло ретко.
Ето управо тако, нађени су аутор ‘коловрата’, место и време појаве овог симбола. Затим је неко, ближи нашем времену размтрао цртеже, од тих четири изабрао један, тај који је данас и најпознатији међу неопаганима. И сам назив ‘слонечко’ се није показао довољно суров, бруталан зато су га заменили речју ‘коловрат’ која нема никакве везе са свастиком и пустили га међу људе.
Ако извучемо закључке из свега овога, видећемо да неопагани поштују измишљене богове које древни Словени нису знали. Неопагани се не односе према идолима као што су се према њима односили древни Словени, они не приносе боговима крваве жртве као што су то радили древни Словени. Неопагани не следе обичаје који су били јако важни за древне Словене, уводе симболе који нису били познати древним Словенима. То јест, имамо посла са новим религиозним покретом који никакве везе нема са древним словенским незнабоштвом и то је чињеница. Зато бих желео неопаганима да кажем да ако желите у све то да верујете, наравно то је ваше право, само немојте да говорите да је тобож у питању вера наших предака.
Све то је новотарија, псеудсловенско псеудонезнабоштво.
И не само ово указано, већ и други моменти такође представљају чисту измишљотину у односу на оно што реално знамо из историје. За неопагане је јако важна идеја сведозвољености. Они призивају на својим сајтовима следеће, цитирам: ‘Избаците из својих глава лажљиве идеје хришћанских грехова!’ и говоре да сагласно вери наших предака тобож нема апсолутног добра и зла, треба се руководити природом, то јест, нема никаквих забрана и ограничења, ради шта желиш. Управо тиме се и труде да привуку и намаме људе.
Међутим, реално наши преци нису били такви. Чак најзаосталији народи на планети имају свој кодекс правила, имају табу који нико нема права да наруши. Говорити да наши преци никаква ограничења за себе нису постављали и да су се руководили само својим ‘ја хоћу’ значи понижавати их, сматрајући их примитивнијим на моралном плану од најзаосталијих дивљих племена. Све ово нам показује лажљивост тврдње савремених неопагана о томе да они тобож имају неку везу са вером древних Словена. То није тако.
Хвала вам свима за пажњу, желим вам помоћ Божију!
ИЗВОР: http://kursevi.svedokverni.org/neopaganizam-transkript-radio-emisije-iz-serijala-apologet-na-radiju-radonjez-svestenik-georgije-maksimov/
ОПРЕМИО: Давор Сантрач
ОБЈАВЉЕНО: 06.04.2022.
