Бог је свуда. А када нађе срце које му се не противи, срце понизно, Он уђе у њега и испуни га радошћу. Радост срца које има Бога у себи је толика да се везује за Њега и никада не жели да се одвоји од Њега. Господ не прилази срцу надутом егоизмом. Такво срце је дубоко тужно, ваља у незнању, тузи и тами.
Колико год да смо грешни, чим се обратимо Господу у покајању и жељи, отварамо му се врата срца. Наша унутрашња нечистота нестаје и отвара место чистоти, врлини, Самом Спаситељу, великом Посетиоцу душе, Доносиоцу радости, светлости и милосрђа. Ово благословено стање је дар Божији, а не нешто што смо ми сами постигли. А пошто је то дар, треба у смирењу да захвалимо дародавцу.
Смирење и одмереност! Основа свих врлина и основни захтев за духовно остварење. Имате ли смирења? Ако имаш Бога, имаш све! Немате смирење? Губите све! Зато задржите осећај смирења у свом срцу. Наш природан и нормалан однос са Богом захтева срце које је страствено, скрушено и потпуно му предано, срце које у сваком тренутку мистично виче: ‘Господе, Ти знаш све; спаси ме!’ Ако се предамо у Његове руке, Он ће учинити са и за нас све што је најбоље за наше спасење, по својој мудрој и светој вољи.
Задатак непрестане молитве није само за исихасте, већ и за све хришћане, којима Господ преко светог апостола Свога заповеда да се „непрестано моле“. Постоје различите фазе молитве пре него што постане непрестана. Све су то дело Божије, Који у истој мери бди над срцима свих нас, било да смо монаси или мирјани. И кад год се срце, ма ко то било, окрене ка Њему, Он му прилази с љубављу и сједињује се с њом.
Како се страх Божији задржава у срцу.
Страх Божији је рођен из вере и предуслов је за духовни напредак. Кад се усели у срце, онда, као добар домаћин, све исправи. Имамо ли страха од Бога? Ако јесте, заблагодаримо Господу који нам га је дао и чувајмо га као драгоцено благо. А ако га немамо, учинимо све да га стекнемо, знајући да је разлог нашег недостатка сопствена непажња и немар.
Од страха Божијег се рађа покајање, скрушеност и јадиковање над нашим гресима. Нека ово осећање, претеча спасења, никада не изостане из нашег срца. Ако желимо да задржимо страх Божији у себи, морамо све време имати на уму сећање на смрт и на суд, уз осећај присуства Господњег: Бог је увек са нама и у нама, видећи, слушајући и знајући све, чак и наше најскривеније мисли.
Када се ова тријада – страх од Бога, сећање на смрт и осећај божанског присуства – усели у нас, тада молитва спонтано избија из срца – тада нада у спасење постаје чврста. Не чува га толико страх Божији; више сећање на страшни суд. Ово сећање, међутим, не сме да изазове потиштеност, већ треба да подстакне борбеност и покајање.
Покушајмо да останемо неокаљани прљавштином греха. А ако понекад и сагрешимо, очистимо се исповести. Уздајући се на овај начин у Божију милост, нећемо клонути духом. У сваком случају, наш Судија је милостив и воли нас. Неће тражити нешто за шта би нас осудио. Напротив, покушаће да нађе и најмањи разлог да нас ослободи кривице.
Бог и савест.
Ако одлучиш свим срцем да се увек потчињаваш Господу и само Њему угађаш кроз цео свој животни пут, и ако се у свакој невољи и потреби обраћаш само Њему, у вери и предању, онда можете бити сигурни да ће све у вашем животу, духовно и световно, испасти успешно. Велика је ствар схватити да, без Бога, не можете ништа учинити ни у чему и, пошто сте то схватили, прибегавате Његовој помоћи у пуном поверењу. Савест мора правилно да усмери душу и да је непогрешиво обавести шта је исправно у свакој ситуацији. Међутим, то не може учинити ако није чисто и просветљено.
Зато га очистимо подвижничким трудом и поштовањем заповести Господњих, које ослобађају срце од страсти, и просветлимо га божанском светлошћу проучавањем Јеванђеља. Одатле ћемо извући мудра правила по којима ћемо своју савест водити у светој вољи Божијој.
Превела редакција Чудо
