Старче, много пута кад нешто радим страхујем да ћу повредити друге или да ћу пасти у њиховим очима, а никад не помислим како ће то изгледати у Божијим очима. Шта предузети да би се више имало страха Божије?

– За то ти је потребна будност. Све што човек чини треба да чини ради Бога. Кад заборављамо Бога улази у нас помисао како чинимо нешто важно, а онда долази и жеља да се допаднемо људима и тако се стално трудимо да не паднемо у очима људи. Али ако, деламо с мишљу да нас Бог гледа, да све надзире, онда ћемо деловати са сигурношћу; иначе, ако човек нешто чини како би се показао добрим у очима других људи, губи све, све губи смисао. За свако дело које човек чини треба да запита себе: „Добро, ово што чиним мене успокојава; да ли је ово угодно Богу?“ Ако то заборави заборавиће и Бога. Зато су наши стари некада често говорили: „За име Божије“, или „Ако Бог да“. Осећали су присуство Божије на Сваком месту и при сваком делању га имали пред собом и зато су били пажљиви, Живели су онако како ce каже у Псалму „Свагда видим пред собом Господа: он ми је с десне стране да не посрнем“ ( Пс. 16, 8) и нису се колебали.

Данас, видиш, полако улазе европски обичаји код нас и многи су пристојни само зато што то захтевају правила лепог понашања. А требало би да све што чинимо, чинимо у име Христа, да увек имамо у виду да нас Христос посматра, надзире и да у средишту сваког нашег покрета буде Христос. Да то средиште нема људска својства. Ако се будемо понашали са циљем да се допаднемо људима ни једно наше дело неће нам бити душекорисно. Треба бити стално опрезан. Увек испитујем побуде које ме наводе да нешто учиним и чим приметим да се поводим за човекоугодништвом, одмах се против тога борим. Јер, кад год покушавам да учиним неко добро а пред собом видим жељу да се допаднем људима, е, онда вадим воду из бунара шупљом кофом.

Већину искушења ми стварамо самима себи, када себе постављамо као посредника у нашем суделању са другима. Другим речима, кад су нам побуде себичне онда желимо да узвисимо себе тако што ћемо показати личне способности, На небо се не може попети световним узвисивањем него духовним снисхођењем. Онај ко хода ниско хода сигурно и није у опасности да падне. Зато настојмо, колико год можемо, да искоренимо жељу за истицањем у свету и жељу за успехом у свету, која је неуспех духовни. Гнушајмо се прикривеног и отвореног самољубља и човекоугодништва, да бисмо искрено.заволели Христа. Нашу епоху не карактерише скромност него чулна упечатљивост и духовна празнина. А духовни живот се, опет, одвија неприметно. Добро је да чинимо оно што је према нашим мерилима исправно, без много буке, без великих захтева који превазилазе наше способности. У противном, све што радимо биће нам на штету и душе и тела, а самим тим и на штету Цркве.

Оно што чинимо из чистог угађања ближњему и Христу је угодно. Треба дакле, да пазимо да очистимо угађање ближњему, како у њему не би било човекоугодништва, како би и тај наш принос људима, стигао до Христа. Кад неко покушава да исправи ствари у Цркви, а у ствари се бори за свој бољи положај, гледа, значи, свој лични интерес како ће га Бог благословити? Човек треба, колико год може, да свој живот учини таквим да постане сродан Богу, и да увек разобличава самога себе, да увек гледа како би што више био у сагласности са вољом Божијом. Када човек врши вољу Божију, онда је у сродништву са Богом, и онда, и не тражећи од Бога добија: непрестано прима воду са извора.

 

Из књиге: Чувајте душу – Старац Пајсије Светогорац

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име