Моје књиге пред спавање ових дана била су писма Светог Варсануфија и Јована. Уживам читајући ова писма јер ме скоро увек пошаљу у сан са поучном мишљу практичне духовне мудрости. У писмима 540 и 541 свеци се питају како се треба носити са сукобом са претпостављеним. Конкретна ситуација је следећа:

Један од отаца заједнице прати брата на путовању. Отац, који је надређен брату, инсистира да носи братов пртљаг. Међутим, ово је „неприкладно“ и „без поуке“. Односно, саблажњава оне који то виде. Шта овај брат треба да уради?

Свети Јован одговара да уради метанију пред Оцем и замоли га да понесе пртљаг. Ако Отац то не прихвати, онда Брат треба поново да уради метанију и каже да зато што Отац инсистира да носи пртљаг и то изазива саблазан, они више не могу да путују заједно. Али ако Отац и даље инсистира да путују заједно и да он носи пртљаг, „онда“, пише Свети Јован, „се више не расправљајте с њим; јер од тог момента расправа припада ђаволу“.

Брат којем пише ово писмо накнадно пише писмо тражећи појашњење. Он каже: „Дакле, ви кажете да је у овом случају расправа гора од алтернативе. Дакле, између два зла треба изабрати мање зло.” Свети Јован одговара: „Расправа после покајања открива да је нешто по ђаволу и човек то не треба да прати.“

Нисам сигуран на шта се односи „после покајања“. Могао бих да се осврнем на после наклона — данас ми низак наклон називамо „метанија“, што долази од грчке речи „метаноја“ за промену начина живљења, преумљење или „покајање“. Могло би се односити на време након што су постали монаси, јер понекад монаси говоре о времену пре него што су се замонашили као о времену пре свог покајања. Или се може односити на покајање свих хришћана на крштењу обновљено кроз исповест. Шта год свети Јован мислио под „после покајања“, јасно је да он види чињеницу да постоји расправљање као доказ „да је нешто по ђаволу“.

И шта год „после покајања“ значило, јасно је да је за Светог Јована расправљање веће зло од било ког скандала или потенцијалне саблазни о којој се може расправљати, јер он каже: „Ако он (Отац) настави да инсистира после друга метаније, онда се не расправљај с њим; јер та расправа припада ђаволу.” Дакле, како резимира адресат Светог Јована, „свађа је гора од алтернативе“.

Помињем ово јер је моје срце често мучено искушењем да се расправљам. Свети Павле упозорава Светог Тимотеја да избегава „спорове и расправе о речима …од таквих се удаљи“ (1 Тим. 6:4,5). По мом искуству, није тако тешко повући се из расправа са људима ако сам вољан да изгледам као будала, ако сам спреман да дозволим другој особи да мисли да је победила. Све што треба да урадим је да престанем да причам и прогутам свој понос. На крају крајева, ако Бог не отвори нечије очи, он неће видети истину шта год да ја кажем.

Теже ми је да зауставим свађу у глави. Та препирка у мојој глави ме често доводи у конфузију или депресију или изазива бес и фрустрацију у мени. Расправа у мојој глави односи ми мир. Расправа у мојој глави открива, како каже Свети Јован, да је „нешто од ђавола“.

Један мој пријатељ свештеник је једном рекао да је доживео тренутак богојављења када се запитао: „Када се свађам у својој глави – ко ми одговара?“ У том тренутку је схватио да се свађао са демоном. Ова реч мог брата свештеника одјекнула ми је веома гласно. Када ме свађа у глави натера да се љутим или фрустрирам и мој мир бежи од мене и не могу да се молим, онда сам сигурно дозволио нешто од ђавола у свом уму.

Утврдио сам, кроз болно искуство, да када се то догоди, покушај да победим у свађи у мом уму само повећава фрустрацију и бес и још више удаљава мир. Попут свађе са другом особом, морам да прихватим да то морам да пустим. Или, како то сажима онај ком Свети Јован пише, морам да прихватим да је „аргумент гори од алтернативе“.

Али повући се из расправе, пустити другу особу или мисао или чак демона да мисле да су победили није лако. За то је потребна велика вера. Да бих напустио свађу, морам да верујем, да заиста верујем, да је Бог Бог, да само Бог отвара очи, да ако ми Бог није дао речи да расветлим ситуацију из првог или другог покушаја (на основу две метаније у првобитном савету Светог Јована), онда ми скоро сигурно Бог није дао милост да на просвећен начин одговорим на ситуацију. Или боље речено, да је просветљени одговор на ситуацију коју ми је Бог дао – ћутање.

А враћање тишини у мом уму захтева мало менталног рада и менталног ратовања. У чувеном одломку Светог Павла о духовном рату у 2. Коринћанима 10, он посебно помиње свађе као једну од најважнијих ствари које се морају одбацити јер се уздижу против познања Бога. Свађе, каже нам Свети Павле, заједно са свим другим „важним стварима“ морају бити доведене у послушност Христу. Присиљавање себе да се одвратим од свађе у свом уму и да се вратим Христу у свом срцу је једини начин да повратим мир који је побегао када сам прихватио ђавољи мамац и почео да се свађам.

 

О аутору

Отац Мајкл Гилис је парох православне цркве Рођења Господњег у Ленглију, Британска Колумбија, Канада. Такође је домаћин подкаста Молитве на киши на радију Древна вера.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име