Стеван Жакула рођен је 26.12.1875. у Перушићу у Лици. Гимназију је свршио у Сарајеву, одакле је кренуо на филозофски факултет у Грацу. У Грацу је био у соколској чети коју су образовали академичари, који су касније били најодушевљенији поборници соколства у земљи. После свршених студија историје и географије вратио се 1896. у Мостар да буде наставник. Ушао је у друштво мостарских књижевника и националних радника окупљених око листа „Зора”.
Први старешина друштва „Душан Силни” у Сарајеву био је био је др. Милан Јојкић, који је као медицинар на универзитету у Грацу образовао и предводио соколско одељење универзитета које се звало „Душан Силни”. Први вођа друштва био је Димитрије Матејић који је као учитељ гимнастике васпитао неколико генерација почев од Стевана Жакуле.
Жакула је у Тузли заједно са националним радницима Ристом Јеремићем, Васом Ристићем и Мишком Јовановићем основао Српски соко 1905. О значају рада Стевана Жакуле у Тузли најбоље говори изјава Мишка Јовановића : „Ја сам био, док није дошао Жакула у Тузлу, лола и нисам се ничим бавио а он ме је узео у своје рука и дотерао, увео ме у Соко и направио ме је другим човеком. Тиме је он мене ослободио од душевне таме и зла а тако сам и ја друге ослобађао приводећи их Соколу”. Мишко Јовановић био је старешина Српског сокола у Тузли а Вељко Чубриловић тајник. Ишли су од села до села и проповедали : „У Соколство за народ и слободу !” Жакулиним залагањем основано је неколико соколских друштава у Посавини од Зворника до Добоја. Први одбор Сарајевске соколске жупе изабран је у мају 1910. У одбору су били старешина др. Воја Бесаровић, вођа Стеван Жакула, заменик старешине Ђорђе Перин, тајник Јово Поповић, заменици вође Димитрије Матејић и Чедо Милић. У оквиру жупе било је 40 друштава у Босни и Херцеговини. Када је основана Српска соколска жупа босанско-херцеговачка 1908. Жакула је био у њој вођа од оснивања до Првог светског рата. У жупи је била уведена команда коју је написао по узору команде српске војске. У Београду је Жакула био члан техничког одбора Савеза српског соколства.
Стеван Жакула је био међу првима ухапшен 1914. Као разредни старешина Гаврилу Принципу и друговима од власти је сматран као духовни отац пробуђене омладине. Жакула је за свој јуначки став на суђењу, осуђен на 5 година робије. Призивни суд је казну повисио на 8 година. У тамници је провео 4 године. После Првог светског рата у Народном вјећу у Сарајеву вршио је дужност шефа Народне Одбране за Босну и Херцеговину. Истовремено био је старешина Сарајевске соколске жупе. Сарајевска соколска жупа је заједно са осталим националним организацијама, у којима је учествовао, Професорским удружењем и његовим бившим ђацима приредила му је академију 14. јуна 1925. Делегација Сокола и прашких студената на челу са Стевом Жакулом, старјешином Босанско-Херцеговачке жупе, кренула је 1.јула 1920. у Терезин да преузме посмртне остатке сарајевских бораца за слободу. У делегацији су били и др. Лаза Поповић, старешина Загребачке жупе, и др. Богдан Видовић, вођа Босанско-Херцеговачке жупе. Целокупно становништво Терезина дочекало је делегате. Моменат растанка терезинског становништва са посмртним остацима хероја био је дирљив. Сандуци су били окићени цвећем и венцима. Др. Поповић говорио је у име Савеза Сокола. Кренули су за Праг, а сутрадан, 2 маја 1920. са соколским југославенским возом преко Линца, Граца и Загреба у Босански Брод. Ту су остали сандуци до 6. маја, а потом у свечаним мртвачким колима кренули за Сарајево. Превезени су посмртни остаци Гаврила Принципа, Трифка Грабежа, Недељка Чабриновића, Јакова Миловића, Митра Керовића и Неђ. Керовића. Заједно са Данилом Илићем, Вељком Чубриловићем, Мишком Јовановићем, Марком Перином и Богданом Жерајићем покопани су у заједничку гробницу на гробљу у Кошеву. На месту атентата говорио је са трибине Васиљ Грђић. Неуморни староста брат Стево Жакула држао је предавања ширећи соколску мисао. Није се ограничио само на подручје Сарајевске жупе, него је обишао и одржао предавања у соколским друштвима која су припадали другим жупама. Одржао је предавања у местима : Босанском Новом, Босанској Крупи, Бихаћу, Брчком, Зворнику, Коњицу, Херцег Новом, Тивту, Ђеновићу и Котору. На скупштини Соколске жупе у Сарајеву одржане 4 фебруара 1923. приликом избора новог одбора жупе, брат староста Жакула изјавио је, да је сам силно оптерећен многим друштвеним дужностима а нарочито дужности начелника сарајевског соколског друштва, због чега је молио, да га ако је икако могуће те године скупштина не бира за старосту, предложивши, да место њега изаберу дугогодишњег вредног и агилног соколског радника брата др. Војислава Бесаровића, бившег старешину Босанско Херцеговачке жупе, који је по ослобођењу био у службеној мисији на страни и тиме био спречен да се бави соколским радом. Скупштина је предлог брата Жакуле усвојила и након краће паузе акламацијом изабрала нови одбор. Жакула је изабран за заменика начелника и члана Часног соколског суда. На крају скупштинског рада, скупштина је изразила захвалу брату Стеви Жакули на његовом пожртвованом и неуморном раду у својству старосте жупе. (8) На ИИИ покрајинском слету Соколства у Сарајеву 1924. развијена је застава подмладка жупе. Развијање заставе подмладка Сарајевске жупе било је 29 јуна 1924. Заставу је даровао старешина Сарајевског соколског друштва брат др. Перишић. Начелник сарајевске жупе брат Стева Жакула примио је заставу и предао изабраном заставнику. Учесник слетова 1924. Стеван Жакула уочио је разлике између градова у којима су одржани слетови Сарајева и Загреба, али је сматрао да соколске фаланге имају довољно снаге да потисну таква расположења и учврсте прокламовано словенско братство и државно јединство. Соколство је представљало у Југославији најмоћнију омладинску организацију, којој је темељ био братство и једнакост а циљ физичко јачање и морални препород. Били су вођени од Словенаца, најстаријих и најискуснијих соколских прегалаца. Напредовали су не само у бројном погледу већ и у погледу техничке спреме и идејног усавршавања. Имали су унутрашње кризе и вучења у предратну подвојеност, али у својој целини нису се заустављали ни ситним незадовољствима а поглед им је био уперен у велику будућност. Своју снагу и спрему соколи су испољавали на слетовима. Од ослобођења и уједињења није прошла ни једна година, а да се не одрже слетови, било жупски или покрајински. Година 1923. била је намењена унутрашњем јачању, консолидацији и одржавању жупских слетова. Соколи су одржали два већа покрајинска слета 1924. један на Видовдан у Сарајеву и други 15-17 августа 1924. у Загребу. Стеван Жакула истакао да су главне мисли покретачи одржавања два слета у једној години и у местима у којима су одржани да је Сарајево већ ушло у историју као место у којем је планула прва варница у избијању Првог светског рата; Оно је било колевка слободе и уједињења. Нигде није било подесније да се одржи општи омладински састанак на дан десетогодишњице почетка крвавог кола и поновити све оно што је у том размаку времена стварало и догађало него у Сарајеву. Са друге стране снагу соколства и жилавост соколског рада требало је видно показати у крајевима који су за соколство били неуки. Загреб је још 1919. био одређен за збориште II соколског сабора. Прилика се морала пропратити јачим техничким акцентом и снажнијом идејном манифестацијом. У соколском животу Загреб је почео да се грчевито хвата једног ретерирајућег положаја. У загрљају братства њега су увек пролазили жмарци нелагодности. Слетом му је требало доказати питомост братства и нелепоту подвојености. Оба слета одржана су по програму стручних одбора који су их приређивали. На оба слета испољила се снага соколске жилавости, извежбаност масе и савршеност појединаца. Кроз улице и сарајевске и загребачке грмеле су соколске хиљаде. Уносећи у свест спокојство сутрашњице. „Ко је имао прилике да види густо сврстане фаланге пред сарајевским Магистратом или пред загребачким казалиштем, … ко је са разумевањем пратио садејство војске, тај је остао исцељен као да је „на врелу братства опрао очињи вид”. По Жакули било је разлике између два слета Видовдански шарено Сарајево пливало је у раздраганости и одушевљењу, ….Загребом је дувао прохладни нордијски поветарац; Сарајево је било толико своје, колико је Загреб био стран и туђ. Од пензионисања Жакула је стално живео у Београду.
У Београду су отворени течајеви за војнике чланове соколских чета, док су служили војни рок. Циљ течаја био је да оспособи соколе са села за воднике соколских чета. Први течај почео је 15. марта 1932. Савезна управа сокола поверила је надзор над наставом у школи Стевану Жакули. Преглед свих наставних предмета који су предавани у школи штампани су у књизи „Руководник”. Сваки течајац који је завршио течај добијао је књигу. Ради надзора Савеза Сокола над радом свршених течајаца уведен је „контролни лист”, који су попуњавала соколска друштва којима су припадале сеоске чете и слале жупама и Савезу. После три године школу је завршило 598 сокола. Стеван Жакула је у име управе Савеза Сокола упутио позив преко листа „Соколски гласник”течајцима који су свршили 1932. и 1933. I, II, III и IV течај да пошаљу своје адресе да би им послали књигу „Руководник” у којој су била штампана сва предавања. Течајеве је отворао вођа наставе Стеван Жакула.
Жакула је преминуо 21 маја 1939. Тог дана је до подне, радио нарешавању важних соколских питања, па је ведар, бодар и насмејан отишао кући да се одмори и после подне настави рад. Целу недељу и понедељак до подне, соколи, пријатељи и поштоваоци су долазили у Савез Сокола да се поклоне телу брата Жакуле. Тужна поворка је у 16 часова, 22 маја 1939. пошла из Савезног дома на Теразијама, улицом Краља Милана до Вазнесенске цркве. У поворци је ношено 17 венаца, а свирале су наизменице соколска и војничка музика. Око ковчега су били подофицири и соколи из Босне и Херцеговине. Пред ковчегом је била једна чета војника и сокола са заставом ССКЈ и Соколске жупе Београд. У поворци су били војска, соколи, угледни национални и просветни радници, представници националних и културних организација, грађани и пријатељи, командант Београда арм. ђенерал Петар Косић, ђенерал Јован Кукавичић, министар Душан Летица, министар др. Богољуб Кујунџић, сенатор др. Урош Круљ, адмирал Драгутин Прица, ђенерал Душан Цветковић, ђенерал Љуба Максимовић, професор универзитета др. В. Ћоровић, заменик старешине ССКЈ др. Владимир Белајчић, ђенерал и старешина Соколског друштва Београд-Матица Андра Петровић и други. Опелу су присуствовали поред свештеника и епископ Горњо-Карловачки Сава, епископ Тузлански Нектарије и епископ Штипски Симеун. Пред црквом су се опростили : др. Милорад Драгић у име Управе ССКЈ, Никифор Тодић у име Соколске жупе Тузла, Божидар Зечевић у име „Народне Свести” и „Просвете”, Мирко Томовић у име друштва „Босна” и Хамид Куртовић у име Соколског друштва Гацко. На гробу су говорили браћа Јова Перенчевић у име Соколске жупе Бања Лука, Мехмед Хускић у име Соколске жупе Сарајево, Радослав Принцип у име националне босанске омладине, Иван Калуђерчић у име Соколске жупе Цетиње, Воја Тодоровић у име пријатеља а Иван Седлачек у име чиновника ССКЈ. Сви су говорници истакли заслуге Жакуле и значај његове личности као соколског предњака, националног борца и васпитача омладине. Објавио је у Београду 1930. „Од Терезина до Сарајева”. Објавио је у Београду 1936. књижицу „Соколска буна на бечке дахије”. Живот, рад и борба Стеве Жакуле може да послужи као пример омладини како се треба борити за отаџбину.
Саша Недељковић: Соколски прегалац Стево Жакула
Стеван Жакула је био међу првима ухапшен 1914. Као разредни старешина Гаврилу Принципу и друговима од власти је сматран као духовни отац пробуђене омладине. Жакула је за свој јуначки став на суђењу, осуђен на 5 година робије. Призивни суд је казну повисио на 8 година. У тамници је провео 4 године. После Првог светског рата у Народном вјећу у Сарајеву вршио је дужност шефа Народне Одбране за Босну и Херцеговину.