Пре Првог светског рата задатак соколства био је јачање тела и духа својих чланова, буђење и неговање националне свести и патриотизма, одбрану народних права и борбу за ослобођење и уједињење. После 1. децембра 1918. циљ соколства био је постигнут. Соколи су у својој држави били свесни да јачајући себе, јачају и свој народ и своју државу. Самодбрана, која је пре 1918. била једини задатак, остаје само за она времена, ако државу нападне непријатељ. У својој држави соколи су били сарадник свих оних фактора, који су радили на јачању државе.
Прота Милутин Магазиновић је у једном чланку у соколском гласнику „Око соколово” 1936. истакао : „Ти знаш, даље, да има много кратковидних синова нашег народа који се придружују свесно или несвесно раду спољашњих нам непријатеља. А видећи да је соколство најјачи стуб народног јединства, а у том и највећа препрека њихових себичних циљева, они ударају немилице и јавно и тајно у основу тог стуба желећи да га сруше. После Судетске кризе 1938. Савез Сокола Краљевине Југославије припремао је своје чланство за одбрану отаџбине.
Изненадна пропаст Чехословачке и Пољске запањила је соколе. Они су у јединству свих Словена гледали залогу ведрије будућности, у слободи. Њихова срца су куцала за Чехе и Пољаке. Нису говорили, нису писали али су осећали. Код њих је осећај био јачи од речи и пера. У Годишњем извештају о раду Соколске жупе Београд за XX редовну годишњу скупштину 7 априла 1940 године изнети су ставови просветара о ратној опасности која се надвила над Југославијом. Просветар друштва Инђија Петар Лозјанин истакао је : „Циљ соколског васпитања је да, преко појединаца, цео народ препороди у националном, духовном, моралном и социјалном погледу. Да просветни рад успе треба радника, чланство које је вољно да их слуша и услове за повољан развој. Прилике за просветни рад нису биле повољне. За будући рад постоје сви услови. Да цела нација стоји као једна тврђава, данас је потребније него икада до сада, а соколство би требало да јој стоји на челу.” Соколи су морали да се боре са малодушношћу и у сопственим редовима. Просветар Соколског друштва Смедерево, брат Драгутин Симић истакао је : „Настојао сам да се дух потиштености, који је донекле нашу соколску средину захватио, уклони и вера у боље дане поврати и ојача.” Просветар Соколског друштва Стари Бановци истакао је : „Идеали наши руше се пред нашим очима, у отаџбини и изван, али вера наша надживеће сва ишкушења, јер су начела соколског живота вечна, као што је вечан и народ коме служимо и за чији се бољи живот залажемо. Колебања у политичким начелима не могу у соколској породици бити предмет расправљања. Политички утицај не сме реметити наше вредности и самопрегор.” Просветар Соколског друштва Шабац, брат Слободан Живојиновић позвао је соколе да се сете поносне прошлости, како би се светлим успоменама окрепили за нове напоре и прегнућа. Истакао је да је иза војних застава из Првог светског рата под Цером ношена и соколска застава.
Са погоршавањем међународне ситуације пред Други светски рат национална друштва су збијала редове. У Београду је основан „Одбор за сарадњу патриотских друштава” маја 1939. У Одбор су ушли Савез Сокола Краљевине Југославије, Удружење резервних официра и ратника, Савез ратних добровољаца, Удружење старих четника, Удружење носилаца Карађорђеве звезде, Удружење носилаца ордена белог орла с мачевима, Удружење носилаца албанске споменице, Јадранска Стража, Савез емиграната из Истре, Српски културни клуб, Југословенски културни клуб, Коло Српских Сестара и Београдско женско друштво. Одбор је радио на снажењу патриотског духа најширих слојева народа. Кад је једно друштво вршило своју националну и патриотску акцију, чланови свих других удружења били су дужни да га помажу.
Савез Сокола организовао је смотре свог чланства. Међудруштвени одбор соколских јединица (друштава и чета) у Београду одлучио је да 17 марта 1940. буде одржана смотра свих чланова сокола са територије града Београда. У Краљевини Југославији одржана је 12 маја 1940. смотра соколства, као прва манифестација стања соколске приправности. Соколи су сматрали да су одговорни за стварање унутарњег фронта, за организацију одбране и отпора. Смотра је успешно одржана у целој земљи, изузев у градовима Бановине Хрватске, где су власти ометале приређивање јавне смотре. У осталим крајевима смотра је извршена без препрека од стране власти. Београдске и земунске соколске јединице одржале су смотре у соколанама и летњим вежбалиштима. Смотре су биле спојене са предавањима из народно-одбрамбеног васпитања. У Соколском друштву Београд Матица, које је имало велики број чланова, генерални секретар Савеза Сокола Радмило Грђић одржао је предавање. У Соколском друштву Београд II извршено је гађање из пушака, предавање за соколице о бојним отровима и евакуацији. У Соколском друштву Београд III одржано је предавање о народно-одбрамбеном раду, рецитовање „Како се васпитала предратна омладина”. У Соколском друштву Београд IV извршено је такмичење на стрелишту свих припадника до 35 година. Старији су гађали из ваздушних пушака. Изведена је и ратна служба “освајањем” Бановог брда и друге ратне вежбе. …. . Соколско друштво Земун I извело је на смотри гађање. Предавано је о бојним отровима и лекарској помоћи за соколице. У „Соколском гласнику“ су истакли да је успела смотра одржана у Борову. Учествовали су соколи из Борова и из Вуковара. Испунили су сав стадион. Одржане су вежбе и гађања бојевном муницијом. Говорили су старешина Тома Максимовић и Нико Бартуловић. У Новом Саду смотра је почела подизањем соколске заставе и говором старешине жупе др. Игњата Павласа. Колоне сокола су ишле преко вароши у Петроварадин и Буковац, на челу са соколском коњицом и музиком. У Петроварадину им се придружио велики број сокола са старешином Витошевићем, а даље соколи из Сремских Карловаца, са старешином др. С. Симеоновић-Чокићем. У Буковцу их је дочекала месна чета, са старешином Ранковићем на челу. На обронцима Фрушке Горе соколи су извели народно-одбрамбене вежбе. Смотру је посетио командант прве армијске области генерал Милорад Петровић, који је посветио нарочиту пажњу стрељачком одељењу. Говорили су старешине Јован Тотовић, Влада Витошевић, … . Соколска поворка вратила се у Нови Сад. На смотри соколи су показали да су били спремни да у случају рата, после војске учествују у одбрани земље, посебно у стварању унутрашњег фронта, да буду предводник у заштити становништва. Одазвало се преко 150.000 сокола и соколица. Дописи и телеграфски извештаји стизали су из 2.000 соколских друштава и чета. Одзив је био од Скопља, до Бања Луке и Марибора. Соколи су увежбавали задатке војно-одбрамбеној обуци, бициклистичким патролама, лекарској помоћи, излетима и пешачењима од 5 до 20 километара. Соколима се придружило становништво, а многи су затражили да се упишу у соколе. Соколски рад на припреми одбране земље наставио се и после смотре. Начелници и начелнице свих соколских јединица жупе Београд зборовали су 19. маја 1940. у Београду у Дому Соко Матице. На збору су били присутни изасланици Савеза Сокола Грђић и Ковач. Зборовање је одржано под председавањем начелника жупе Максимовића и начелнице Вучковић. Предавало се о народно-одбрамбеном раду. После подне збор је настављен на стрелишту код Цареве ћуприје, где је извршена обука у гађању. Својом одлучношћу соколи су соколили малодушне и клонуле. Марко Саблић у свом чланку „Соколство међу Србима у бановини Хрватској” истицао је за соколе : „У данашњем надасве тешким приликама, општој духовној пометености, оно је она светла сунчева зрака која се пробија кроз тмасте облаке и навештава велике и лепше дане.”
Соколи су пре Првог светског рата позивали на борбу за ослобођење и уједињење. После уједињења 1918. соколи су у својој држави били сарадник свих оних фактора, који су радили на јачању државе. Пошто су соколи у јединству свих Словена гледали залогу ведрије будућности, у слободи, запањила их је пропаст Чехословачке и Пољске. Соколска срца куцала су за Чехе и Пољаке. Дух потиштености захватио је и соколске редове. Тежили су да се светлим успоменама окрепе за нова прегнућа у временима која су наступала. Са погоршавањем међународне ситуације пред Други светски рат национална друштва су збијала редове. После Судетске кризе 1938. Савез Сокола Краљевине Југославије припремао је своје чланове и чланице за одбрану отаџбине. Соколи су у сарадњи са осталим националним друштвима тежили да се што више њихових чланова добије војну обуку. У оквиру сарадње сокола са осталим организацијама основан је Савет родољубивих и витешких организација.Да би приказао снагу соколске организације приређена је смотра 12 маја 1940. Смотра је била увод у ангажовање чланова и чланица сокола у Другом светском рату.
