На скупштини Бачке соколске жупе одржане 17 фебруара 1924. у просторијама Соколског друштва у Новом Саду говорио је секретар друштва др. Владимир Белајчић. Известио је о интимној сарадњи соколства и многих школских управа и изнео бројне податке о великом напретку и ширењу соколске мисли и гимнастике међу наставницима и школском омладином.

За Соколски сабор 1924. упућена су старешинству два предлога. Соколство је спречавано у напредку јер нису имали довољно способних предњака. Број предњака се могао повећати ако би се могло придобити учитељи и ако би се сва деца већ у школи почела соколски васпитавати. Предлог жупе Шибеник био је : „Нека се са стране државних школских власти посвети особита пажња узгоју у теловежби код учитељских школа, и код њих као учитељи теловежбе намештају квалификоване и способне силе.

Учитељске школе и друге средње школе нека се опскрбе хигијенским дворанама и најпотребнијим гимнастичким справама. Било би добро, да последње добију и основне школе.” Предлог Соколског друштва И у Загребу тражио је, да се у Савезу уреди учитељскопедагогијски одсек за децу, коме ће бити сврха, да спреми учитеље строго на соколским принципима за рад соколски међу школском соколском омладином. Од тог учитељскопедагогијског одсека имали би да добијају упуте нараштајски у Савезу, жупама и друштвима. Загребачки предлог заузимао се за дечју самоуправу, т.ј. да дете у Соколству престане бити само објект рада те да постане у неком погледу и субјект, на тај начин да се у нараштајском одсеку оснује посебан одбор самих нараштајаца, који би под надзором старијих вршили неке функције.

О односу сокола и учитеља писао је Анте Тадић, из Вршца. Истакао је да се пише да наш народ нема појма о соколству, да соколска друштва, посебно по селима, пропадају, да народ у соколима а нарочито у соколицама, када вежбају, гледа неморал и друге примедбе. О томе се сам уверио путујући са соколима по разним селима у Банату. Приметио је да ако се учитељ заузео за соколску приредбу у селу, испада све добро, ако није тада приредба или није одржана, или је био слаб успех. Општи одговор био је: „Треба у свим градовима, где су учитељске школе, основати соколско друштво – ако га нема – те привући ђаке да у њему вежбају.” Било је познато да су ђаци учитељских школа већином сиромашни и да живе од државне стипендије, па као такви не би могли да ступе у Соко, да плаћају чланарину и да купе вежбачко одело. Тадић је на то одговорио да се међу њима увок нађу неколико, који знају играти у позоришним комадима, свирати и певати.

Такви су могли да приреде једно забавно село са позоришним комадом, предавањем, шаљивом поштом и игранком, па се од зарађене чисте своте купе најсиромашнијима вежбачке ципеле, чиме јеолакшано и омогућено вежбање. Чешћим приредбама могу се помоћи сви сиромашнији учитељи и кроз годину две набаве вежбачка одела, која остају власништво друштва, а ђаци их примају само на употребу. Друштво не би требало да узима од њих чланарину, већ ако је потребно да се и оно материјално помогне, могу да од сваке приредбе придрже себи део чисте добити. На тај начин могло се у соколске редове привући велики број учитељица, чиме ће се редови интелигенције васпитати у соколском духу. Није требало правити разлике између мушке и женске омладине.

Учитељ и учитељица образовани у соколани, упознавши се са свим добрим странама соколске мисли и буду ли је искрено и са разумевањем примили к срцу, моћиће васпитавати народ не само у школи, већ и ван школе – у друштву. Њихова ће дужност бити да подучавају децу у соколским вежбама, да праве излете у природу, да им приповедају о соколству у облику кратких и занимљивих приповетки, школске ходнике могу украсити соколским плакатима, са децом је требало приређивати јавне вежбе и забавице, на којима ће бити барем и по једна соколска тачка.На тај начин приучиће се омладина а и старији на соколске идеје и вежбе, те ће понекоји од њих зажелети да учествује у том послу. Тиме се полако стварао темељ будућем соколском друштву.

У просторијама Соколског друштва Дубровник одржан је састанак учитеља и чланова учитељског удружења. Донета је Резолуција учитеља и чланова соколских друштава ЈСС 26 августа 1924. Гласила је: „Сматрајући питање телесног васпитања у основној и вишој настави, саставним и нераздвојеним делом општега васпитања човекова, без ког настава, одгој и човек није потпуно образован и способан за опстанак и развитак, а досљедно резолуцији о наставном плану, којом учитељство тражи да се телесни одгој постави на соколски основ и сустав, тражимо:

Да надлежне школске власти, а у првом реду министарство просвете отворе одмах неколико теловежбених курзева у свим већим градовима краљевине, у којима би учитељство добило првенствено практично знање за теловежбу у основној школи.
Да се код педагошких школа отворе виши месечни курзеви.
Да се у учитељским школама, како мушким тако и женским, наместе најбољи стручни учитељи.
Да се чим пре отпочне са предрадњом за оснутак високе школе за телесни узгој.
Да се у министарству просвете, одсек за основну наставу, постави учитељ-стручњак као референт за телесни одгој у основним школама.
Да се соколски сустав телесног одгоја узакони, те да нима нико права, да га проредбеним наредбама преиначује и којим другим системом замени.
Да се ово оживотвори, тражимо од управе Југословенског учитељског удружења, да ове предлоге писмено по главном одбору преда господину министру просвете с молбом, да се ово што прије проведе у живот и закон. Од Југословенског учитељског удружења ми као његови чланови тражимо: Да у главном органу Југословенског учитељског удружења „Народна Просвјета” отвори чланцима дискусија о телесном одгоју школске омладине. У чланцима нека чланови учитељског удружења изнесу мисли о потреби телеснога одгоја и о најлакшем и најбржем решењу тога питања.

Посљедица ове дискусије нека буде предавање о телесмон одгоју школске омладине, које треба да се одржи на В. главној скупштини 1925. кад треба на основу ове дискусије и предавања и закључака на тој скупштини донети стално и одређено мишљење о томе веома важном питању школског одгоја наше омладине.
У оквиру Југословенског учитељског удружења нека се изабере анкета стручњака-учитеља о овом питању, која ће уредити све детаље за наставни план за јединствена повредања педагошког питања.

Главни одбор Југословенског учитељског удружења нека ово мишљење достави главном одбору ЈСС, с којим нека нека ступи у чим ужу везу да заједнички рјешава и помаже, да се закључци остваре. У Резолуцији старешинства Ј.С.С истакнуто је: Соколска друштва нека настоје, да на своја вежбалишта дозову особито учитељски нараштај, да се соколски узгоји и да се приправи за соколске предњаке, јер баш у соколском духу узгојено учитељство може издатно да подупире соколску организацију својим радом. Где се покаже потреба, нека соколске жупе приреде посебне предњачке течајеве за млађе учитељство или нека позову што већи број учитељства у редовите течајеве за предњаке. Технички органи савеза, жупа и друштава нека буду гледе телесног узгоја увек спремни прискочити школи у помоћ добрим саветима и практичним предлозима, да школа узмогне имати у том погледу ослон и помоћ у соколској организацији. Оделења за нараштај (децу, омладинска оделења) нека настоје да за своје подручје рада предобе и учитељство.

На I редовној годишњој скупштини Савеза Сокола од 31. марта 1931. истакнуто је:„…Сарадња са школом може се постићи само преко учитеља, главног носиоца основне образованости и просвећености у народу … .” О бројности учитеља и њиховом раду у редовима сокола Момир Г. Синобад писао је у свом чланку. Учитељи су били јако заступљени у жупама Београд, Цеље, Карловац, Љубљана, Марибор, Нови Сад, … Петровград (Зрењанин), Ужице, … . Многе штампане књиге, брошуре, чланке и песме написали су учитељи. Момир Г. Синобад истакао је : „.. рада свакидашњег, рада ситног и корисног којим учитељи уносе у соколство себе и спајају у хармоничну целину две гране образованости: телесну и духовну.”

Да би учитељи могли да сарађују на оснивању соколских сеоских чета морали су прво да упознају соколе и њихов поглед на свет (идеологију). Зато су соколске жупе и друштва организовали течајеве. Соколска жупа Мостар увидела је да без учитеља, који су увек у народу и са народом нема истинског оживотворења ни једне напредне идеје. Зато су решили да преко учитеља, који су се спремали на соколским течајевима, поведу одлучну борбу против свих зала која су разарала морал и поткопавали дух и свест његову. Течај у Јабланици завршен је крајем августа 1932. и трајао је 20 дана. Било је 17 учитеља из разних крајева Приморске и Зетске бановине.

Течај је одржан без ичије помоћи. Учитељи су се за време течаја издржавали из својих властитих и скромних средстава. Течајем су управљали жупски начелник Перо Чолић, Урош Авдаловић и Душан Мучибабић, који су цело време били са течајцима, док су остали наставници сваког дана долазили из Мостара. Одмах са својих редовних дужности ишли су возом из Мостара у Јабланицу, немајући времена ни за ручак ни за одмор. Њихово прегалаштво примерно је деловало на течајце и дало им подстрека, да поред највећих препрека остану чврсти, непоколебљиви и одани свом позиву. У чланку се истицало да се у последње време кроз соколство а и од стране државе посвећује велика пажња соколској спреми учитеља, и зато су се за њих у многим местима приређивали течајеви. На течају у Јабланици Чолић је са Мучибабићем одржао 90 часова из техничког рада. Посвећивана је пажња лакој атлетици (трчање на разне стазе, прескок преко лествица, скок у даљ и двоскок, бацање копља и дискоса). Била је обраћана велика пажња играма за децу и одрасле, а особито одбојци, кошарци, хазени и медицинки. Код разноликости : претлоцима, отпорима, штафетном трчању, трчању преко препона, скупинама, вежбама дисања, дечјим вежбама по систему који је приказивао и упознавао децу да путем вежбе имитирају све занате, пољопривредни рад и рад различитих животиња. Учитељи су били упознавани са терминологијом Тиршевог система. Теоретски и практично су рађене просте вежбе, палице, боке, вежбе на греди, вежбе помоћу утега, …. . Справама није била посвећена велика пажња.

Предавали су: Хасан Ђикић предавао је соколску администрацију и одржао је 8 часова. Сергије Говедарица : Историја гимнастике и Соколства, летовање, излети и социјални рад. Одржао је 4 часа. Др. Ловро Дојми : Хигијена и прва помоћ, одржано 4 часа. Др. Миле Докић : Соколска идеја и просвета, одржано 7 часова. Урош Авдаловић : Рад учитеља у селу и задругарству, народно просвећивање, пчеларство, сарадња учитеља у соколским четама и трезвеност, одржано 8 часова. Течај је посетио старешина жупе Чедо Милић и позвао учитеље да храбро истрају у служби свом народу, који од њих највише тражи, јер су учитељи најприродније и најпозваније његове вође. Течај су завршили учитељи : Алија Чолић, Филип Радичевић, Лазар Ћапин, Чамил Хујдур, Чамил Крвавац, Ђорђе Тилимбат, Виктор Рогуља, Назиф Оручевић, Мехмед Голубић, Али-Риза Муштовић, Радован Папић, Иво Томашевић, Бајро Хаџовић, Душан Живковић, Витомир Гирарди, Анте Бенеш и Мустафа Лехо. По завршетку течаја, учитељи су приредили банкет на који су позвали и угледне грађане Јабланице, који су за време течаја пажљиво пратили њихов рад, и заинтересовали их за оснивање соколске чете у месту. На банкету је говорио др. Миле Докић, председник просветног одбора жупе. Поздравио је учитеље, који су о свом трошку похађали течај. Говорили су Хасан Ђикић, секретар жупе, Урош Авдаловић и испред течајаца Назиф Оручевић и Душан Живковић, а испред грађана Јабланице фра Паво Драгичевић, који је поздравио учитеље и истакао њихов несебични соколски рад и позвао их, да се покажу достојни синови свога народа.

Течај је одржан у основној школи, где су течајци наилазили на сусретљивост управитеља школе Крвавца. На тромесечне седнице соколских чета на подручју матичног соколског друштва жупе Мостар позивани су сви учитељи са подручја управног среза, представници свих културно-просветних установа и других националних организација, као и представници управних, војних и духовних власти из места. Тиме се давао карактер свечаног народног зборовања. Жупа Мостар основала је Учитељски одсек у мају 1933. На позив жупе одазвало се 1933. 51 учитеља сарадника, а следеће године 68.

Соколи су организовали Круг учитељских приправника за рад на селу при Учитељским школама у Мостару и Дубровнику. Сарадњом са Учитељским одсеком жупе Мостар требало је теоретски и практично оспособити младе учитеље за рад на селу. Чланови Круга морали су бити чланови месног соколског друштва. Били су дужни да посећују теоретска предавања и практично радити на терену чета са соколским радницима из жупе или друштва. Учитељски приправници су у групама обилазили оближње чете на челу са Мирком Томићем, чланом жупске управе. Две екскурзије учитеља жупских сарадника, изведене су о великом школском одмору. Обишли су скоро целу Херцеговину пешке, једни на челу са старешином Чедом Милићем, други на челу са учитељем Мирком Томићем. Соколска жупа Мостар посветила се описмењавању на селу и оснивању задруга.

Најбољи сарадници жупе били су сеоски учитељи. Жупа их је позвала на свој први сабор соколских чета у Мостару. Соколи су уочили да је сеоски младић, који је свршио основну школу, одлазио затим за својим пословима у поље, брдо, … те је у послу заборављао читати и писати, а и оно што је било теже. Жупа је помагала тако што је слала савете и упућивала их да нешто читају, како не би заборавили. Сматрали су да све то није било довољно и да треба урадити више.

За соколску организацију сарадња са учитељима и учитељицама била је пресудна за оснивање нових друштава и чета, посебно на селу.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име