Ноћих под ведрим небом,
негде у јесен, једног октобра,
трагах за насушним хлебом,
Ни не слутећи данашњег добра.
Један од многих под Острогом
што једни крај друге леже
грешни, у молитви пред Богом
светац их с Христосом веже.
Прохладни ветар доноси студи,
тела нам прислоњена уз камен,
ал’ сви спавају. Нико се не буди
греје их оца Василија пламен.
Срце топло, ником зима није,
спокојни сви, ко у каквом хотелу
знају: чува их Свети Василије
кушају благодат на Божијем врелу.
