Негирати постојање нечијег родитеља само зато што га ми нисмо лично упознали или зато што немамо лична сазнања о томе, или се некако правимо да их немамо је чист апсурд.
Е, управо тим апсурдом се бави и албанска омладина, односно читав албански народ. Стање колективне амнезије човечанства је стање које би њима ишло у прилог и које би њиховој пропаганди одговарало.
Само да су питали своје очеве, не дај Боже, своје дедове, у којој су се држави родили, било би довољно. Но, то је и у реду, свако може глумити лудило, земља је истребљена, опстали су само Албанци, пре њих нико није постојао… Али, убеђивати читав свет да је заиста тако, е то је већ потпуно лудило. Говорити да су Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница, њихови? Е, то је заиста потпуна негација људске цивилизације, културе и историје као науке, уопште.
Негирати да је неко пре њих живео на тлу по коме ходају, да је имао породицу, децу, своја огњишта (читај, српски народ на Космету, српски манастири, српска гробља) која говоре о нечијем постојању и упорно тврдити да је тако, кад год се за то пружи прилика, коси се са сваком логиком здраворазумског закључивања сваког иоле нормалног и самосвесног човека.
Правити се лудим и тврдити да свет, народи, државе, народности, крећу да егзистирају, тек након њихове појаве на овим просторима, разумети ствари на основу онога што само они сматрају за исправно, још и убеђивати друге да је оно што је признато и свима познато не само као српска, већ и као светска културна баштина, у ствари њихово је апсурдно. Е, тим апсурдом се управо баве Албанци, својатајући српско културно наслеђе и наша вековна огњишта и територије.
Е, па, баш и не може тако. Ваше „дете“ (читај, квази држава) има, тек неколико година, једва деценију и по, а наше „дете“ (читај, држава Србија) је много старије ( манастири и остало, бар неколико векова). Наше „дете“ ( манастири и остало културно наслеђе), рађало се и расло, упоредо са нашом државом, а ваше „дете“ је настало из епрувете – светских моћника, ушкопљено од рођења за порекло и идентитет, за оно ( читај, култура, обичаји, историја) што се упоредо развија са човеком, што одређује и јединку, а и народ као колектив, оно што чини његово биће, његов ентитет и идентитет. Ваше дете је ускраћено за семе ( читај, културу, обичаје, историју) које носи човек у себи, које рађа, чува, негује и на потомке прослеђује, ускраћено је за корен, за ген. Као такво је осуђено, да вегетира и на апаратима опстаје, кисеоником који се допрема од његових западних ментора, купљеним од новца од продаје органа српских невиних жртви. Ваше „дете“ ( ваша квази држава) се одржава на сталним инфузијама лажи, од којих уместо да се лечите, ви настављате да трујете крвоток светског културног бића. Но, имунитет нашег „детета“ ( државе) се градио столећима, те ће и ове ситне токсине, ово лажно приказивање и прекрајање историје , лако надјачати.
Албанци, аморфни народ, идентитетски паразит. Као што паразит краде од свог домаћина сву корисну супстанцу, сву есенцију, немајући, друкчије, шанси да преживи самостално, тако и овај безобличан и безличан народ, ако се народом уопште могу и назвати, јер један народ има, управо ово, што они безобразно покушавају да украду од Срба (културу, веру, обичаје), мада себе „независном државом“ називају и свет убеђују да их тако и посматра. Наравно, без овога што немају и што од Срба тако безобзирно присвајају и краду (културу, историју, обичаје). Схватили су они давно да тело ( њихова „независна држава“), без душе (културе, историје, националног и културног идентитета) трули, и да не може опстати и бити прихваћено од осталих, као што то иначе, није могуће ни са јединком, да у друштву опстане без личности, без идентитета. Немајући основна обележја који иначе, конституишу народ било где у свету, покушавају паразитски да присвоје оно што би их уобличило као народ, као народ са историјом и културом, па нек је и лажна и туђа. Окупирали су труп (државе Србије), па би и душу да растргну ( културу, историју, историјске споменике срба ) не били постали признати од осталих. Док сишу крв једног народа као што су Срби, као и сваки паразит, они би да униште свог домаћина, убеђујући свет да то што сишу годинама попут вампира, није из бића домаћина (државе Србије), већ да је он будући паразит и сам постао домаћин, мада се већ одавно независним обликом постојања „нечега?“ зову. Нешто може бити нападнуто и окупирано, али ако домаћин има добар имунитет (културу, историју, историјске споменике, манастире старије од многих држава иначе, у свету), ако има добар ген (културу, историју, историјске споменике), од предака наслеђен, онда паразит кад-тад буде, са тела отрешен из црева, избачен. Јер ко историје нема, он корена нема, вене, нестаје, безличан је и уместо културе, он, негује таштину, а крађом компензује и лажима прекрива своју културну и духовну немаштину.
И тако шатро „независни“ схватише да им је за праву „независност“ и потпуну признатост као државе од осталих држава у свету потребно , не само тело (окупирана територија), већ и душа (традиција, култура, историја…). Али, како поништити и избрисати нечије вишевековно присуство, мислим тело (територију) смо запосели, право ђаволски, али оно што је ђаволу, иначе работа, запосети њихову душу ( културу, историју, историјске споменике, манастире?) иде заиста тешко, а стварно се врашки трудимо, као да су заиста под Божјом заштитом? Изгледа да их Бог заиста воли и штити?! Чини ми се да са овом мишљу, Албанци једва оду на починак, да с њом заспу, једва, истина, услед морења том мишљу, али и ђаво ваљда, кад спава?! Или, не спава?! Како, оно беше?
Како показати и указати на корен своје државности, кад га немамо? Уништавали смо, спаљивали, ма требили их готово из тог корена, који од њих крадемо и ми немамо, али узалуд, стално васкрсавају, проклети Срби, жилав, неки народ? Под Божјом заштитом, изгледа, кад их цео свет стисао, а покорити се не да! Што је претекло, што нисмо спалили, што је и део светске културне баштине и свету као такво познато, светско. А, опет, српско- проклето да је! Палимо, годинама лажима, прејаком пропагандом, лобирањем, новцем од продаје њихових органа, враг да их носи! Представљамо као своје, звонимо на сва звона али, никако да се лаж прими, никако! Кад ће више изчезнути, па да ока склопимо, душу одморимо, ах, па ми ни душу (културу, историју, историјске споменике) немамо, од њих крадемо. Но, добро, само нек’ нестану! Онда ми постајемо, све! Најзад држава, најзад домаћини. Мислим, да је то крај унутрашњег монолога младог Албанца, пре него што најзад заиста утоне у сан, изморен неоснован мржњом, задојен таквом од малена, неспособан да друго и друкчије, схвати и прихвати.
