За њу су говорили да је велика дама непресушног богатства, интелигентна, образована, продорна, оштрог језика, неспутана, незаустављива и неограничене амбције.

Сара Сарка Анастасијевић Карађорђевић била је ћерка најбогатијег Србина, супруга правог наследника круне, несуђена српска владарка.

СВОЈЕГЛАВА КАПЕТАНОВА КЋИ

Када је пред крај живота одлучио да на путовања и луксузни живот потроши скоро сву своју имовину коју је стицао током пола века, капетан Миша Анастасијевић објашњавао је то речима да без мушких наследника нема „за кога да чува“. Прећутао је тада Анастасијевић да је са супругом Христином изродио пет ћерки које је од детињства спремао да буду унуосна монета у уговореним браковима који су му омогућили да има јаке везе у свим доменима живота у Србији XИX века. Најмлађа од њих, очева мезимица Сара, рођена је 1836. године у Београду. Од раног детињства важила је за живахно и промућурно дете, „рођена“ за велике ствари. Када је прерасла гувернанте и Београд, школовање је наставила у женском колеџу у Паризу где проширује своје познавање француског и немачког језика, клавира и виолине.

Када се пар година касније као девојка за удају вратила у Београд, није била спремна за патријархалну варош, а ни варош за њу. Висока, смеђе косе и зелених продорних очију, била је несвакидашња лепотица која је волела јахање и лов, али и балове и забаве на којима је све друге девојке остављала у другом плану. Волела је и филозофију, лепу уметност, била је велики противник Вука Караџића и његових реформи. За њену руку (и богати мираз) борили су се домаћи и страни кнежеви, принчеви, грофови, синови из угледних породица.

Ипак, њен амбицозни отац, Миша Анастасијевић имао је друге планове. Руку двадесетогодишње Саре наменио је потпуковнику Ђорђу Карађорђевићу, унуку „по старијој грани“ самог Карађорђа и ађутанту кнеза Александра Карађорђевића. Венчање уприличено 1856. године било је највећи догађај ондашње Србије, а из овог брака Сара и Ђорђе изродиће два сина – Алексу и Божидара и ћерку, која умире у раном детињству.

ДВОР БЕЗ ВЛАДАРА

Амбициозни отац и ћерка имали су једноставан план – збацити с власти Александра Карађорђевића и на власт довести Сару и њеног супруга. У тој намери Миша није штедео новце. Почиње изградњу велелепне палате крај Велике пијаце, намењену за будућег кнеза и кнегињу. Истовремо, упушта се у политичку кампању против кнеза Александра која резултира Светоандрејском скупштином. И таман када је мислио да је срећа на његовој страни, ситуација се прекоренула. На Скупштини је заиста збачен Александар, али враћен „стари лисац“ кнез Милош.

Разочаран, Миша напушта земљу и послове, двор за ћерку и зета поклања држави и посвећује се путовањима и проводу, жалећи због неостварених амбиција.

Очев неуспех подједнако тешко је пао и Сари, која са супругом и децом напушта Србију и живи на очевом поседу у Румунији, те Ници и Паризу. Ипак, за разлику од оца, не одустаје од повратка у Србију у великом стилу.

Као пионе у овој игри користи синове Алеку и Божидара, које представља руском цару Александру ИИ са жељом да добију место питомца у Пажеском кадетском корпусу, елитној војној школи за синове руске аристократије у којој су се школовали њихови отац и деда. После сукоба са самим царем, Сара љутито напушта Русију и сели се у Француску.

Захваљујући свесрдној помоћи оца и приходима од румуских поседа које је добила у мираз, купује кућу у Болоњској шуми која постаје стециште париских боема, руских емиграната, српских политичара и питомаца. Кажу да је у свом дому радо гостила Виктора Игоа, а неки сматрају да је њен бурни живот био инспирација Алфонсу Додеу за „Краљеве у изгнанству“.

ЈАЧА ОД ИЗГНАНСТВА

Колико су супруг и синови били неамбициозни, толико је Сара Карађорђевић била незаустављива. Остало је забележено да је једини Карађорђевић који је прекршио забрану повратка у Србију после убиства кнеза Михаила 1868. године. Наиме, када је сазнала да јој је мајка тешко болесна, одлучила је да се врати у Србију и обиђе је упркос забрани. Када су власти чуле за њен повратак, упутили су одред жандармерије да је ухапси. Поносна Сара изашла је пред њих и обратила им се с оружјем у рукама:

„Ако се син авантуристкиње боји за свој престо од мене, једне жене, онда нека зна да ће имати европски скандал ако само покуша да ме силом протера. Ја ћу сутра и сама отићи из Београда, јер ми није у плану нити у намери да овде останем! Дошла сам само да обиђем своју болесну мајку, јер је волим. Краљ Милан, који не воли своју мајку, не разуме шта је то мати и шта је то детињска љубав према доброј мајци! Али ја ћу га већ научити памети! Показаћу му да изнад њега и мене постоји европско јавно мненије и другачије морално правленије него у Србији, где он жари и пали…“

Краљ Милан је попустио, а својеглава кнегиња је касније говорила како није протерана, већ је сама отишла из Београда.

После смрти ћерке и супруга, Сарина  жеља за осветом и повратком се додатно увећава. Синове усмерава ка политици, али они се противе. Док је Божидар био уметник, сликар и пустолов, Алекса је више волео лагодан живот, карташке столове и светла „Мулен ружа“.

Разочарана и огорчена, почиње да сплеткари против краља Милана, који јој је својим раскалашеним животом и проблематичним браком давао сву потребну муницију за трачеве и приче које је захваљујући бројним познанствима ширила по европским новинама. И тада и сада, јавност је волела добар трач, па се сматра да је са уживањем ширила причу о томе како је Милан син непознатог румунског племића са којим се његова мајка Марија тајно састајала. Ни Обреновићи нису били ништа мање осветољубиви, тако да су отровне стрелице испаљиване између две супраничке династије увесељавале европске дворове.

НЕСУЂЕНА ВЛАДАРКА У ЗАЈЕДНИЧКОМ ГРОБУ

Свој моменат је стрпљиво чекала и замало дочекала. Трагичног маја 1903. године, када су животи последњих Обреновића однесени Црном руком, Сара је мислила да је напокон наступио њен час. Сматрала је да је њен син Алексије, као наследник старије лозе Карађорђевића, прави претедент на српски престо. Уместо прихватања титуле, Алекса је још једном изневерио мајку, изјавивши пред новинарима да га српски престо упоште не занима. Исту намеру изнео је и млађи Божидар, а поступци синова гурнули су Сару у вртлог беса и мржње. Због тога и не чуди њен изостанак са крунисања Петра И Карађорђевића 1904. године у Београду.

После смрти сина Божидара 1908. године, последње деценије живота провела је повучено у Паризу, готово заборављена од свих, пишући мемоаре у којима се присећа Београда шездесетих година XИX века. Њено име спомиње се тек неколико пута, углавном због скандала. За један од њих је био одговоран њен син Алекса који се уочи Првог светског рата жени Американком, која се нуди да отплати све његове дугове у замену за титулу. Алекса пристаје, а разочарана Сара прекида све контакте са сином, који умире од грипа 1918. године

Пред крај живота одустала је од свог повратка на престо, те се окреће хуманитаром раду помажући свесрдно рад Универзитета. Такође, до саме смрти залагала се за пренос посмртних остатака свог оца Мише из Румуније у Београд, али у овоме није успела.

И сам крај живота несуђене владарке Србије обележен је издајом и преваром. Наиме, пред сам крај живота, кнегија је овластила свог скеретара Жику Ранковића да јој купи гробницу на париском гробљу Пар Лашез. Гробницу Ранковић купује на своје име, и пет година после кнегињине смрти, 1936. године, је продаје. Посмртни остаци кнегиње Карађорђевић су потом “исељени” из гробнице и похрањани у заједнички гроб за сиромахе, где и данас почива.

Извор: Национална географија

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име