Чудна је ствар та савест. Можемо да кажемо да је савест и нека врста покајања. „Савест те пече!!!“, познат је израз у Срба. Значи кајеш се због нечега.
Ево како је савест (покајање) пекла једног хитлеровца.
1943.године у Орловској области водиле су се ужасне битке између Црвене Армије и Немаца. Страшно је било. Јозеф Бертрам, немачки војник, у јеку борбе у граду Мценск (отприлике на пола пута између Москве и Курска), проналази једну од икона Казанске Богородице. Узима је са собом и повлачећи се са бојишта, пажљиво је чувајући, односи у Немачку.
Мучило га је то. Можемо само замислити какве је он имао сумње и дилеме у свом животу, али је се дефинитивно кајао због свог дела. На самрти је заклео сина, да се икона врати у Русију. Његов син је испунио очев завет и икона се свечано 2009.године вратила у Москву. Патријарх Кирил је благословио да се икона врати на своје место у град Мценск у Светотројични храм .
Шта је са Јозефовом душом зна Бог, али важно је то покајање. А шта је са хиљадама покрадених икона, не само икона већ уопште црквених ствари. Од Крсташа који су уништили Константинопољ, па до хитлероваца или сада бандероваца, многе ствари из храмова нестадоше.
Не знамо колико вам је познато да су прве банке које су настале, биле у феудалној Италији. Млеци, Венеција…Као залог (основа која је заправо нека врста гаранције за валидност банке) биле су мошти, које су Крсташи покрали широм Ромејског Царства (право име за оно што се погрешно назива Византија). Те мошти су продаване широм Европе. Иконе. Црквено злато…
Ко је ишао да брани Хришћанство од Ислама тих векова, добро је Ромејско Царство и трајало колико је трајало. Те драгоцености, пре свега духовне остадоше у ризницама Запада, али не видимо сврху. Нису ни мошти, ни иконе, магијски предмети, па да њихово поседовање значи и благослов. Али ето, има и оваквих примера, као код овог немачког војника, које треба помињати као чудо.
ЧУДО
