1896. године, освештана је прва преносива црква, а то је био вагон направљен у Путиловском заводу у Петрограду. Вагон је био плав и опточен тиковином која је отпорна на временске услове. Платформа вагона је служила као звоник.
Сада после скоро 130 година, појава оваквих „путујућих“ цркви је у замаху. Колико год била развијена и економски чврста, Русија је огромна земља у којој су нека људска насеља сувише далеко од центара и од приступа електричној енергији. Друга су опет изграђена у време Совјетског Савеза где није било места и за нове цркве, или су цркве у њиховим местима порушене. Ту је и огромна војска која је увек у покрету и на вежбама.
За све њих потребна је сада, као и пре 130 година, духовна брига. Руска Православна Црква имајући то на уму, прилагодила је потребе верних са својим могућностима и стотине оваквих покретних цркви, или цркви које су „привремене“ служе у ту сврху.
Да ли су то цркве-вагони, цркве-бродови, цркве-балони, цркве-аутобуси, цркве-шатори, цркве-борбена возила или било какав вид монтажног и привременог објекта, у свима њима Дух Свети борави и Даровима пружа пастви Спасење и живот.
Као и у Русији, и у Украјини, Белорусији, и другим претежно православним земљама насталим из бившег Совјетског Савеза, Црква се на овај начин приближава народу. 2006. године једна оваква црква поклоњена је и Српској Православној Цркви.
Да ли смо и ми спремни да на овакав начин приђемо свом народу и да ли је пре свега наш народ спреман да прихвати нешто овакво, или цркву не можемо да замислимо без мермера, цигле или друге чврсте грађе.
Владан Ракановић за Чудо