Kолико пута би вам се десило да када се некога сетите, или сретнете неку особу на улици која вам је учинила нешто нажао, осетите у себи неку врсту мучнине која долази из гнева и неке повређености, у којој се осећате вероватно да сте и даље на неки начин макар мало жртва те особе и њене злобе, и толико радо би сте јој наплатили тај „рачун“? Да ли би сте можда ту особу казнили још далеко суровије од онога што је она урадила вама, да се иживите над њом чисто да јој више не падне никада на памет било шта слично, и да јој покажете да она не може тако?

Интересантно је како је то несразмерно враћање зла за зло управо демонска идеја и то није поредак правде која долази са неба, и тај принцип насладе туђим страдањем које би осветник истерао што даље могуће (па у оним екстремним случајевима и у бескрај да је заиста изводљиво), свакако не потиче из охристовљеног срца, већ је пут који води само у таму. Ми смо наравно и пала бића тако да је сасвим природно да имамо борбу са злом у себи читавог живота и да пролазимо кроз искушења. Једна од главних полазних тачки православља је да постоји једна врста савршене правде која је од Бога и са којом ће свако од нас бити суочен не везано за то шта се десило у овом свету, и без тога хришћанска духовност не би могла да постоји.

Хришћанство као пут нас пре свега учи да не правимо промашаје који нам могу упропастити цео живот, или нас одвести у духовну погибију која је вечна и непоправљива, већ као пут којим нас Христос благосиља има за задатак да нас научи како да спречимо ужасна зла која у оваквом свету тако лако могу да ескалирају до много већих размера од оних које смо првобитно очекивали. Такве опасности се дешавају и ако нам се деси да нама неко учини зло. А да се злодела дешавају од кад постојимо, томе смо и сами сведоци, кроз читаву историју човечанства укључујући и данашња времена која су у својим динамикама једноставно другачија, али исто тако нису ни мало безопасна.

Два главна оружија која нас кроз живот штите изнутра од свих понора које у себи носимо су љубав и опроштај као неодвојива крила сваке хришћанске аскезе, тј. праксе. Зато је немогуће казивати о православљу а да се о те две исцељујуће врлине не говори, јер се оне увек изнова требају вежбати у себи као целовиту Божанску особину, јер она најдубље показује снагу самог Бога којом Он жели да преобрази цело човечанство да сви у Њему будемо једно. Да би смо припадали Христу на такав начин не можемо бити ничији робови, а у параболи о немилосрдном слуги говори се о томе на један изузетно моћан а и суров начин, јер у њој често можемо видети себе ако погледамо мало дубље, али не у добром светлу.

Христос нам тај аспект исказује кроз приче које у себи имају дубља значења, и почиње са следећим речима:

„Зато је царство небеско слично краљу који је хтео да се обрачуна са својим слугама. А када поче обрачунавати, доведоше му једнога који је дуговао десет хиљада таланата.“ То управо указује на нас, који смо нашим преступима против Божије Љубави, често на начине које смо у свом духовном слепилу спречени да сагледамо, доста дужни Богу, не само кроз оно што смо учинили зло, већ и оно добро што нисмо урадили, док нам он све то ипак прашта.“И како није имао да врати, заповеди господар да продаду њега и његову жену и децу и све што је имао, и да се наплата изврши.“ Та наплата говори о човековом отуђењу и отпадању од Бога (апостази) због његових грехова (дугова), која у сфери духовног постојања увек резултира једним мучним ропством у коме је непрасталан шкргут зуба где људи траже смрт (непостојање) а не могу је наћи.“Тада слуга паде и клањаше му се говорећи: господару, буди стрпљив према мени и све ћу ти платити. А господар се смилова на онога слугу, отпусти га и дуг му опрости.“ Овај део управо указује на молитвеника или покајника који здравим деловима свог бића рида и плаче ка Богу тражећи не само опрост већ и преображење у свом покајању и метаноји, и тај искрени вапај увек буде услишен.“Али онај слуга изиђе, те нађе једног од својих другова у служби који му је дуговао сто динара, ухвати га и стаде га давити говорећи: врати ако шта дугујеш. Тада паде пред њега његов друг и мољаше га говорећи: имај стрпљења према мени и вратићу ти. Али он не хтеде, него оде и баци га у тамницу док не плати дуг. Видевши дакле његови другови шта се догодило, ожалостише се јако, отидоше и обавестише свога господара о свему што се догодило.“ То говори о нашој окорелости срца када за често мање преступе против нас ми тражимо наплату туђих дугова уместо да пружимо опрост, а при томе смо измолили самог Цара и нашег Бога да нама опрости наше преступе, у којима смо упорни може се рећи на различите начине, некада и током целих наших живота.“Тада га позва његов господар и рече му: зли слуго, опростио сам ти сав онај дуг, јер си ме молио; зар није требало да се и ти смилујеш на свога друга у служби као што сам се ја на тебе смиловао? И разгневи се његов господар и предаде га мучитељима док му не плати сав дуг. Тако ће и отац мој небески учинити вама, ако сваки не опрости од свег срца брату своме.“ И тај крајњи пасус говори о нашим јаловостима када тражимо милост Божију а уместо ње добијамо казну, јер не праштамо онима који су имали према нама преступе и грехе, већ зло и неправду коју су нам учинили, служе нам као гориво да и сами будемо зли („и каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити“).

Духовна и психолошка раван у праштању човека ослобађају на много више начина, и Божији опрост није једина димезија коју треба размотрити иако је свеобухватна. Човек када је претрпео неправду, нарочито ако је велико зло у питању, формирају се две везе, духовна и душевна (психичка) на један изопачен и искривљен начин, у виду жртве и џелата, и те везе остају док се не раскину или не промене облик. Човек не може бити суштински Христов ако је у исто време и нечија жртва у тој динамици а не може ни ако је џелат који тежи друге да одвоји својим злом од Бога. Сатанистичка филозофија је увек била обртање тих улога. Дакле ако ти се ја осветим ја постајем твој џелат а ти моја жртва. Наравно, лакше је бити џелат него жртва, нема осећаја немоћи већ нешто сасвим супротно, али онда човек носи другог на души уз злу насладу туђој пропасти и његов пут ка Богу је опет заустављен таквим унутрашњим настројењем које убија човека изнутра и спушта га већ овде и сада у дубине једног унутрашњег пакла и мртвила. Освета никоме није донела духовно испуњење, већ управо супротно, један осећај празнине. Зато можемо да кажемо да праштање има ону пуноћу ослобођења тих паклених веза где тај који прашта више није нити жртва а не постаје ни џелат, а тај који је починио зло и неправду бива увек остављен Божијем (и не увек) људском суду и правди, и на себи носи исту врсту губитништва и зла на које се спустио ако се он сам није покајао (некада су се дешавали и обрнути падови, где би се неко ко је био агресор покајао, а тај који би био жртва није опростио, и први добије спасење, а други погине у својој горчини и убилачком бесу, замислите таквих сулудих примера, који се на жалост дешавају у истоји наше вере чак и данас).

Са аспекта прагматизма наравно да не треба бити никада за пасивна решења када су зли људи и убице у питању (осим ако сте можда монах без породице и тако желите да страдате за Бога, мада је било и монаха ратника попут Схимонаха Пересвета који је пробоо једног злог татарског ратника и обојца су умрли у том боју), и боље је водити се оном Његошевом :“Ал тирјанству стати ногом за врат и привести га к познанију права, то је људска дужност најсветија“. Тако да само праштање не искључује спречавање некога да чини даље зла, али ту линија може бити врло танка, јер је битно са каквим срцем нешто чинимо и из којих истинских разлога. Такође као што је Патријарх Павле говорио како треба праштати а не заборављати, то исто указује на то да требамо бити свесни реалних односа какве можемо имати са људима који су се о нас огрешили, јер праштамо чак и ако се други не кају, и то радимо због себе самих, али такође бивамо свесни да такве исте шеме понашања можемо очекивати да се понове и самим тим не понављамо исте грешке. Праштање може подразумевати један сасвим другачији и нови доста обазривији и мање дарежљив однос према особи, или пак прекид односа уз опрост дугова, али о важности опроста управо нам сам Христос говори кроз молитву „Оче Наш“, „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. Нараво да Бог опрашта човеку ипак мало савршеније него што ми умемо опраштати другима, али Апостол Павле је говорио управо о људској природи додајући на њу Божанску речима :“Гневите се али не грешите, Сунце да не зађе у гневу вашем“. Чиме нам је јасно ставио до знања да никакав гнев или мржњу не смемо носити са собом већ сваког дана, тј. вечери је морамо ослобађати из себе опростом.
Стари Израиљ је имао обичај, тј. закон да на сваких 7 година сви дугови и сви греси морају бити опроштени свима. Виногради, њиве, све се пуштало и све је одмарало тог дана у седмој години опроста. Христос је нас позвао да то чинимо сваког дана, али ми се чини да када би смо усвојили макар и тај стари Јеврејски обичај, живот би изгледао тотално другачије. Верујем да је најважније погледати у своје срце, у сваки однос који имамо или смо имали са сваким човеком који је у нашем животу или је пак кроз њега прошао, и запитати се колико заиста опроста имамо у себи, а колико смо навикли да носимо ране.

 

 

Реља Рашовић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име