Скоро ће подне. Размишљам, још мало па морам отићи до болнице брата да обиђем на Одјељење пластичне хирургије, јер његово здравље се погоршава из дана у дан. Још само да сакупим нешто прљавог веша, убацим у машину, нек пере док се вратим. Отварајући врата машине, руком ми прође такав бол да је нијесам могла помјерити. Покушам опет, бол још већи, али овог пута у дијелу груди. Напипам другом руком, осјетим неку израслину у горњем дијелу десне дојке. О, Боже, није ваљда…. не смијем ни да помислим. Окренем се: ђеца мала, као и ми, кад нам је мајка умрла од карцинома дојке. Коме да се повјерим, а брат је већ у болници… Ником. Пођем у посјету, обиђем брата, кренем дуж ходника како бих срела љекарку која је радила на том одјељењу.. Извиним јој се и испричам све што је. Објасним да је и моја мајка од тога умрла и кажем, имам малу ђецу, којој сам сада најпотребнија. Много значи кад наиђете на доброг љекара. Ето, имала сам и ја ту срећу. Докторица Шћепановић реаговала је одмах и наредила да се ураде сви потребни налази, неопходни да би се добила поуздана дијагноза…. “Фибро аденом”… иако почетна дијагноза… за мене јак ударац… наследни ген – мајка…скоро да сам се скљокала… Сво особље и болница се окрећу око мене. Придржавам се за столицу да не паднем, ипак пала сам. Око мене су стајали људи у бијелим мантилима . У том тренутку тешко да ме то подсјећало на рај. Говорили су ми да ће све то бити добро и да нема разлога за панику. Задржала сам се неких сат времена на одјељењу, а потом дошла једва својој кући… Супруг је морао на посао. Чекала су ме ђеца која су била мала. Скривала сам поглед од њих да ми не би виђели сузе у очима. Кроз главу ми је прошла мисао “Није ваљда да ће се и са мојом дјецом поиграти судбина као и са мном. Да остану без мајке”. Ипак им нијесам могла измаћи, виђели су ми сузе и упитали ме:
“Зашто плачеш и да ли те нешто боли”?
Одговорила сам: “Не, све је у реду… жао ми брата…
Дјеца су наставила да се играју, док сам ја обављала неке послове по кући, бјежећи од црних мисли. Приближавала се и ноћ, а супруг на послу. Спремила сам дјеци вечеру, а након тога пошла са њима на спавање по обичају. Причала сам им неке причице и тако су заспали. За дуго се нијесам могла предати сну, гледајући их, док су мирно и безбрижно спавала поред мене.. Помислих … “Неће ме ваљда БОГ од њих одвојити”. Размишљајући тако, мојим тијелом је пролазила нека немирна, слутња, па опет у себи: “Надам се Бог ће помоћи …” Није ми било добро, . Онесвијестила сам се…. Нијесам знала које је доба дана, кад сам дошла себи, ни шта се заправо десило,. Знам само, изнад мене су стајала моја ђеца која су плакала. Дозивала ме. Једва сам устала… загрлила сам их, милујући им лица. “Ох, неће вас Бог оставити без мајке”. Легли смо сви заједно… Размишљала сам о свему. За дуго нијесам могла заспати. Не знам да ли је био сан или јава, знам извише мог кревета стајала је жена у црном. Жена која ми је много позната … У лијевој руци држала је крст са неком травком, а у десној ланац са крстом, који је израђен као бројаница која се носи на руци. Тргла сам се… не могу да вјерујем. О, Боже да ли то ја видим Свету Петку? Да ли је ово јава или сан? Мазила је моје лице, моју дјецу… Пољубила ме је у главу, а потом се савила и око мог врата ставила онај ланац са крстом који је држала у десној руци… говорећи ми нешто тихо, али једва да сам чула ове ријечи: “ Не бој се, сине, нећеш ти од тога умријети… не дам ти да оставиш дјецу”. Пољубила ме и отишла. Тргла сам се. Схватила сам да је ово био сан. Сањала сам Свету Петку. Након неколико дана поново сам пошла љекару. Мој налаз је био одличан, чист, ништа се није на њему могло виђети. У себи сам проговорила: “Хвала ти, Света Петко, хвала ти, мајко моја”. У повратку сам свратила у цркву и запалила свијећу. Испричала сам сан свештенику који ми је рекао да славим своју славу, али Свету Петку да прославим.
Аутор: Радојка Мугоша Петрић, Подгорица
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
duhovnaoaza.wordpress.com
