У почетку беше реч
У свакодневном говору под корупцијом се углавном подразумева кварење општеприхваћених правила понашања у друштву путем чињења или нечињења усмерених на стицање привилегија појединца или колективитета на штету других, нарушавање општег добра непридржавањем важећих законских и моралних норми понашања у једној заједници. У истом смислу дало би се говорити о корупцији у релацијама међународног права и спољне политике. Корупцији подједнако подложни и “краљеви и просјаци“, допринели су у знатној мери урушавању претпоставки афирмације тешком муком грађених цивилизацијских тековина, као што су поштење, достојанство, правда, једнакост, равноправност… У историји први забежени такви случајеви који су дотицали и граничну регију Кладова односили су се на “кварење новца“ у Римском царству, чињено од стране владара у време финансијских криза, драстичним смањењем његове вредности у смислу састојака племенитих метала Историја високоразвијеног новчаног система самог Рима била је сва у знаку непрестаног и упорног смањивања квалитета кованог новца, примећује Џ.К.Галбрајт, илуструјући то и примером да је за владавине цара Аурелијана базични сребрњак садржао око 95% бакра, а касније се његова сребрна садржина смањила на свега 2%. Према истраживањима Милоја Васића, један денар просечне тежине 3,4 грама око 116. године садржао је између 81 и 85% чистога сребра, у време Септимија Севера 50%, а за владавине Александра Севера свега 20 %. И пре и после тога коруптивно понашање промовисано је у могући излаз из тешких ситуација, било за појединца, групу, племе, државу, у истој мери као што је представљало увертиру у неред, беззакоње, отимачину, гажење елементарних права и правила понашања. Испоставља се да је сугестивност убеђивања у оправданост прибегавању “институцији кварења“ сразмерна степену силе којом поткупљене особе и колективитети располажу, у модерно доба сводећи се на покровитељство државних или парадржавних центара моћи. Отуд као поражавајућа консеквенца следи знак једнакости између мафије и државе коју контролише и усмерава мафија. Испоставља се да је људска историја уствари повест трговине утицајем исто толико колико и борбе за људска права, а да привид легитимитета некада овој првој придаје значај свеопштег спасења за шта је кршење закона прихватљива мера ствари. У једном дијалогу Ћосићевих јунака, из рода Катића, отац објашњава да ће комунисти победити јер не питају за цену. Чини се да је таква врста безобзирности одлика савремених “андерграунд револуционара“.
Драгоцена асоцијација на недопуштеност коруптивних активности, још из античких времена, похрањена је у називу градића Занес, атар данашњег Кладова. Термин је, у овој верзији настанка, везан за Зевса и представља синоним за божанску светлост и чистоту. Паусанија сведочи: “Кад се од Метроона /Храм Мајке у Олимпији, Алтис/ крене путем ка стадиону, лево у подножју планине Кронион има камено постоље са усеченим степеницама. Уз постоље су постављене као заветни дарови Зевсове бронзане статуе. Ове су статуе направљене новцем од глобе наметнуте такмичарима који су прекорачили правила такмичења, а мештани их зову Занес. Прве, њих шест на броју, поставили су на 98. Олимпијади /388.п.н.е./. Еупол Тесалац је, наиме, подмитио такмичаре који су дошли да се огледају у песничењу, Агетора Аркађанина и Пританида из Кизика, а са њима и Формиона, родом Халикаршанина, који је победио на претходној Олимпијади. То је, причају, било прво огрешење такмичара о правила надметања, а први који су од Елиђана били оглобљени бејаху Еупол са онима који су од њега примили мито“ (И књига, В, 21, с.409). Даље нам антички историчар објашњава да има Зевсових статуа које су као заветни дар постављене или од државе или од приватних лица. Подунавски Занес налазио се у непосредној близини острва Ада Кале, званог и Саан /што може имати исти корен као Занес/, познатог по томе што је сматрано местом настанка прве маслине. Зато се у грчким предањима помиње да је Херкул из земље Хиперборејаца пренео дрво маслине на Олимп, да би се од његовог лишћа плео победнички венац, полаган на главу победнику игара.
Аристотел пак у Никомаховој етици образлажући како праведност превазилази људску моћ наводи: Људи мнију како је у њиховој моћи чинити оно што је неправедно, те стога мисле како је лако бити праведан. Ну није тако. Путено се здружити са суседом, ранити ближњега, тутнути новац ради мита коме у руку- и јест лако и овиси од нас, али учинити то у становиту стању значаја нити је лако нити је у нашој моћи.
Старозаветна књига пророка Јеремије указујући на духовну димензију јаловости почивајуће на игнорисању праведности, садржи сентенцу: Као што јаребица лежи на јајима, али не належе, тако ко сабира богатство али с неправдом, у половини дана својих оставиће га и најпослије ће бити луд .
Последњи векови развоја јеврејске мистике створили су бескрајно упечатљиву и у свести народа допадљиву врсту ‘скривеног праведника’: У сваком поколењу, тако је казивало једно старо предање из талмудских времена, има тридесет шест праведника на којима почива опстанак света. У мистичкој варијанти овога става, они постају ‘скривени праведници’, то јест они су, по природи ствари, скривени за своје ближње /а понекад можда и за себе саме/. Нико не зна, нико не може да зна ко су ти истински свеци на којима стоји свет. Ако би била разбијена анонимност која је саставни део њихове суштине, они више ништа не би значили. Обичним људима преостаје настојати да анонимност не буде једини могући начин делања за личну и колективну добробит а да се при том не газе, вређају, обесмишљавају легитимна права других. На примеру мале српске граничне регије уочљиви су бројни фрагменти мозаика који у свој целокупности чини другу страну огледала живота у цивилизацији.
Семе раздора
Из доба Првог српског устанка потиче афера наводне продаје Турцима руско- српске победе у освајању Фетислама. Руске трупе генерала Исајева прешле су из Влашке на српску обалу у лето 1809.г. и усмериле своје делање на заузеће кладовске тврђаве, скупа са српским устаницима. Борба за Кладово 1809.г. завршила је катастрофалним поразом српско- руских снага, а већи руски него српски губици- 356 погинулих и 620 рањених, пружили су повода причама о издајству. Детаљнији приказ збивања дао је Феликс Каниц, позивом на историјске изворе са румунске стране: “2. јула Исајев је прешао Дунав да би заузео Кладово, из кога су Турци стално угрожавали леву обалу Дунава и чијим би заузећем било омогућено повезивање Руса са Србима. За ту сврху Исајев је одвојио оне делове трупа којих се могао лишити у Малој Влашкој: 6 слабих батаљона пешадије, 300 припадника нерегуларних трупа и нешто козака. Уз то је дошло око 1000 Срба који су мотрили на Кладово из утврђеног логора на оближњој узвишици. Опкољавање је извршено 5. јула/ по старом календару/, а после два дана ватру су с леве обале реке отвориле три батерије, међу њима једна са четири топа. Изгледа да је главни ађутант Василиј Трубецки, који је тамо стигао, издао Исајеву наређење да тврђаву узме на јуриш. Овај је то 10. јула покушао са пет колона, али без успеха; од ових колона само се пета, која се преко Дунава пребацила изнад Кладова, пробила до тврђаве. Малоруски гренадири су се успузали на бедеме, али су морали одустати пошто је један одред који им је био послат из резерве отишао погрешним правцем, а остале колоне нису могле да издрже турску топовску ватру. Трећа, пандурска колона, којом је командовао пуковник Курт, по рођењу Молдавац, понела се најслабије; претрпела је тешке губитке: мртвих 350 војника и 6 официра, рањених 600 војника и 20 официра. Срби, који су стајали крај батерија, нису учествовали у јуришу и вратили су се на свој ранији положај кад се Исајев поново пребацио на леву обалу. У народу је раширено веровање да су Исајева подмитили Турци једном лубеницом испуњеном дукатима- мишљење коме се у овим крајевима свемогућег бакшиша не треба много чудити“ .
И Милан Ћ. Милићевић забележио је како се у Кључу и Крајини прича да је генерал Иван Иванович Исајев примио од Турака лубеницу дуката “па је за то у нападу на Кладово уставио јуриш у пола посла, повукао се на леву страну Дунава, оставивши много српских и руских глава узалуд под Кладовом“. У делу Михајловског- Данилевског “Описаније Турске војне 1806- 1812“ презентирани су подаци другачије садржине. Помиње се да је Исајев дошавши из Крајове 2. јула по старом календару прешао Дунав са шест батаљона, два пука козака и 500 пандура и под зидинама Кладова сјединио своју војску са 1000 српских устаника који су били утврђени на оближњем узвишењу. Из контакта Исајева и команданта турског гарнизона произишао је турски став да неће предати тврђаву. Уследила је команда Руса да се тврђава заузме на јуриш. Разделио је војску у шест одреда: 1- батаљон староосколски, пуковника Турчанинова, 2- батаљон из Пензе пуковника Желтухина, 3- пандури пуковника Курта, 4- батаљон малоруских гренадира пуковника Венса, 5- јегарски батаљон пуковника Глебова, 6-батаљон сибирских гренадира пуковника Ахте. Прва четири батаљона напали су тврђаву са сувоземне територије, пети је укрцан на чамце са наређењем да тврђаву нападне са Дунава док је шести остао у резерви. Напади су вршени у колонама од по тридесет стрелаца са официром иза којих су били распоређени српски војници са мердевинама и фашинама /снопови прућа иначе намењени заштити бедема/, а за њима су ишли козаци. “Пред свитање 9. јула војска је кренула на јуриш. Батаљон староосколског пука први се успео на бедем, али је био одбијен у шанац, при чему је командант одреда Турчанинов рањен, а пуковник Афанасјев који је заузео његово место је убијен. Када се други одред приближио месту које му је било одређено, Срби који су пред њим носили мердевине и фашине су се разбежали; одред је залегао у шанац и ту остао. За то време раштркали су се и пандури из трећег одреда; четврти, малоруски гренадири, успео се на бедем и одржао се на њему четврт часа. Њима је у помоћ послат резервни одред али је он кренуо погрешним правцем и није стигао до малоруских гренадира, те ови нису могли одолети Турцима, који су се на њих обрушили са свих страна, па су одступили. Пети одред, на чамцима, био је спречен непријатељским пуцњима да се искрца. ‘Видећи свуда неуспех’, реферише Исајев, ‘и немајући никакве могућности да ствар исправим, тим пре што се војска ушавши у ров, раштркала по њему, био сам принуђен да командујем повлачење, штитећи излазак из шанца атриљеријом. За време јуриша на нашој страни је настрадало 335 а рањено 603 човека.’ Следећег дана Исајев је прешао на другу страну Дунава“. Из овог руског списа, таквог какав је, може се закључити да је само 2 од 6 батаљона успело домоћи се бедема, да акција напада није била синхронизована; колоне од 30 стрелаца пратили су Срби са мердевинама а иза њих је ишло још руских пандура, ако су се сви Срби у пратњи једног одреда разбежали са мердевинама онемогућујући успон на бедем, поставља се питање како им је то успело код околности да су иза њих у свакој колони наступали руски војници. Исказ о томе да је један руски одред залутао у одсудним тренуцима скреће фокус питања одговорности за неуспех са малобројних Срба у свега једном одреду, прозваних за издајство, што би значило између 100 и 200 људи максимално, на грешке у командовању односно организовању напада. Томе следи као проблематичан разлог и немогућност одреда који је напао са Дунава да се искрца због јаке непријатељске пуцњаве, али под окриљем мрака. Како било, Кладово је остало у турским рукама.
Још један пример неутемељеног пребацивања одговорности за ратни неуспех на српске војнике забележен је 1876. године приликом пада Ђуниса у Српско- турском рату: “Пад Ђуниса није повукао за собом катастрофу каква је могла настати услед панике, која беше захватила команданта ђуниских утврђења пуковниа Меженинова. Наиме, Меженинов је- према сећању Саве Грујића- око 16 часова упао у штаб генерала Черњајева у делиградској школи у моменту кад је овај издавао налог за одбрану прелаза на Морави, као и за евентуалну одбрану самог Делиграда, и усплахиреним гласом поднео лаконски рапорт: ‘Серби все убежали- руские все погибали!’ Плаховити Черњајев поверова том лажном рапорту и одмах упути цару Александру Другом депешу у истом смислу. Поводом те депеше цар је пред искупљеним московским дворјанима упутио Србима незаслужен прекор рекавши како су се Црногорци борили као прави јунаци, а да жали што то исто не може и за Србијанце да каже. Али кад се цар доцније у неистинитост поменуте депеше уверио, он је више пута изразио жаљење због те своје несмотрене изјаве. Занимљиво је да су се и неки српски историчари послужили нетачним рапортом Меженинова у опису битке на Ђунису. Тако, између осталих, и Слободан Јовановић пише да Ђунис није озбиљно ни брањен, да су се руски добровољци добро борили, док је српска народна војска, необучена за борбу у утврђењима, брзо попустила и напустила своје положаје. Очито је трговина утицајем у политичким сферама и за један и за други случај нашла кварни изговор превиду погодном да дисквалификује одређену страну, интересну групу, макар она дотицала једну нацију.
Недуго иза стицања независности сагласно одлукама Берлинског конгреса, Србију је до темеља уздрмала афера Бонту, кроз корупцију извршену од стране Ежена Бонтуа, председника Генералне Уније, а у циљу добијања угвора са српском владом о изградњи прве железничке пруге. Према садржају писма које је Милан Пироћанац упутио Милутину Гарашанину 4.4.1894.г, следи да је министар Чедомиљ Мијатовић приликом посете Паризу добио задатак од краља Милана Обреновића “да његову, краљеву ствар код Уније Генералне доведе у ред“; Мијатовић је посетио Ежена Бонтуа у затвору којом приликом му је овај рекао “Јавите краљу да се не брине, његова је ствар у књигама потпуно маскирана“ . Приликом боравка у Француској министар Мијатовић обавештен је од представника Генералне Уније да је краљу Милану дато три милиона франака те да је та сума заведена у књигама на друга, измишљена имена, која немају никакве везе са овим подмићивање, стоји у Пироћанчевом писму Гарашанину. Како се може закључити и из скупштинске расправе о концесионом уговору за изградњу железница у Србији 1881.г, конципираним клаузулама Србија није била обезбеђена од ризика пословања. Остало је забележено да након што је владајућа већина изгласала овај документ, један број опозиционих посланика престао је долазити на скупштинска заседања, а неки су вратили посланичке мандате. После бакротства Бонтуове Уније, извршена је измена друге уговорне стране што је Србији ипак обезбедило да из масе банкротираног концерна добије “бар 55% ако не и 77,5 % од уложених 12.789.256 динара у облигацијама, док је остатак имао намирити нови концерн“ .
Гест нуђења целе државе на продају дело је краља Милана Обреновића. Он је, као “владар у одступању“, још почетком јуна 1885.г. упутио предлог Аустрији посредством посланика у Београду Кевенхилера, по којем за ‘мајорат’ који ће Аустрија дати његовом сину, он је спреман уступити јој целу Србију, изражавајући опредељење да буде вођена аустрофилском политиком онога кога на престолу жели аустријски цар. Значи, цена једне Србије у овој понуди гласила је: велико грофовско имање за Милана и Александра Обреновића.
Специфичним видом корупције може се назвати и трговина туђим територијама, па и животима на нивоу међународног правног поретка. Србија је веома често имала улогу карте за подмиривање куповне цене колаборационизма суседних држава. Проф.Андреј Митровић указује да је аустроугарска дипломатија већ у јесен 1908. потајно и опрезно почела да испитује могућност куповања бугарског савезништва а по објави рата 28.6.1914 без околишања је Софији нудила српске територије; од 87.300 км квадратних колико је Србија имала након мировних уговора у Лондону и Букурешту 1913, тајном конвенцијом Бугарској је обећано 51.425 км квадратних- 59% предратне површине српске државе, насељене са 2.684.168 држављана Србије или 55,6% укупног броја њених житеља .
Поруке осведоченог пријатеља српског народа др. Арчибалда Рајса, намењене упозорењу за пошаст корупције почетком прошлог столећа, остављене у спису “Чујте Срби“ и данас се чине актуелним као и пре стотинак година:
“-Ви, који пред богатим и моћним угњетачем нисте хтели да одбаците свој понос сада га губите пред богатством, пред новцем… Колико сам пута гледао како се ваши најмоћнији људи клањају богатству? Милионер, који је за време рата мешао песак и брашно и испоручивао га војницима што су се борили и гинули за вашу слободу и кога је суд за то осудио, данас је још богатији и свемоћан, а ви му ласкате…;
-Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних политичара, није подмитљив. ‘Интелигенција’ вам то јесте, и то од најситнијег чиновника до министра… Осим неколико изузетака, гледао сам како безбројне ваше екселенције од сиромашних, чак бедних људи постају милионери. Господин Стојадиновић, интелигентан човек, који није учествовао у рату упркос младости и добром здрављу, постао је министар финансија. Као такав, он одлучује о судбини ваших облигација ратне штете, чија је номинална вредност од хиљаду динара пала на 50 и мање зато што држава није плаћала камату. Он је по незнатној цени покуповао огромне количине тог папира и, када га је за себе доста згрнуо, он, министар, објављује да ће се камате исплатити. Истог часа облигација се пење на 250 динара и више, и тако господин министар постаје мултимилионер…;
-Током пожара 1914, који ће касније постати светски, уместо да дају пример народу како се жртвује за отаџбину, што им је била дужност, ваши млади посланици, кроз уста типичног посланика- профитера Велизара Јанковића, резервног официра, испословали су да се хитно изгласа закон којим се посланици ослобађају од вршења своје дужности. Скупштина ваше земље, једне од најјуначкијих у том великом ратном обрачуну, стварала је парламент јединствен у својој врсти међу свим земљама учесницама у рату- парламент забушаната…;
-Последица свега тога је да се о законима не расправља и не гласа у парламентима следећи потребе држава и нација, већ интересе политичких странака… Најбољи пример за то је Никола Пашић. Тај човек је, јавно признајем, много учинио за вашу земљу. Међутим, он је то учинио зато што су му се лични интереси поклапали са интересима земље. Да су му интереси били супротни, он би своју велику интелигенцију- у великом делу саткану од лукавства и спонтане интуиције- користио против вас. Погледајте, син обичних и сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој земљи…“
Корупција је у континуитету замајац пљачке и пропадања већинског дела народа, али обичног човека почетком двадесетог века највише је погађала чињеница да су за новац припадници богатијег слоја куповали чак и избегавање одазивања позиву за мобилизацију у неколико ратова који су утемељили коначну судбину нације. Жестоки критичар корумпиране Србије Димитрије Туцовић поводом балканских ратова записао је: “Богаташи су у рат послали волове а сиротиња своје синове; капиталиста је одвојио какву рагу а сиротињска мајка јединца сина. Сиротиња је ратовала по оној старој народној истини: Господа су интенданти, а трговци лиферанти, чиновници на станици, сиромаси на граници: Крвцу лију, Турке бију, Да господа господују, Богаташи да благују, Жене, деца да гладују! И док је толики сиромашни народ изгинуо а онај што је у животу остао- пропао и са здрављем и са имањем, дотле господа ванџираше у велике чинове и добише големе плате, а капиталисти и за време рата намлатише паре на лиферацијама и после рата постадоше још већи богаташи“ .
Избегавања војне обавезе, настављена све до последњих срамних југословенских ратних збивања концем прошлог века, представљала су тек делић арсенала искоришћавања туђе несреће за стицање привилегованог статуса. Није непознато ни да су “одабрани“ држављани Србије у аустроугарско- српском царинском рату 1906-1911, чак прихватали да за рачун велике западне силе кују лажни српски новац и убацују га у домаће финансијске токове. У земљу је унето илегално двадесетак преса, једним делом и преко Дунава из ђердапске Оршаве, а да су материјани трагови таквих коруптивних ‘’трансакција’’ у виду велике количине металних опиљака насталих ковањем лажног металног новца избили на светло дана тек приликом рушења неких богаташких кућа у кладовском крају, будући да су били годинама скривани испод подова њихових обитавалишта.
”Универзални кључ“
Један, са аспекта моралних назора, праведности и постулата правне државе, крајње проблематичан став нових југословенских власти након Другог светског рата, а по питању наводне прагматичности у спровођењу казнене политике према починиоцима тешких кривичних дела током рата, јесте случај својеврсног “откупљивања грехова“, неодољиво налик индулгенцијама римокатоличке цркве. По сведочењу Душана Карића, амбасадора СФРЈ у пензији, такав случај познат је у односу на синовца фелдмаршала Браухича- начелника Немачке врховне команде- поручника Еберхарда фон Браухича, шефа службе везе у штабу генерала Лера. Као што се зна, Александар фон Лер на суђењу у Београду, по оптужби да је наставио са ратним војним дејствима и после капитулације Немачке од 8.маја 1945, изјавио је да до њега уопште није доспело наређење Немачке врховне команде од 8.5.1945 о предаји свих немачких јединица. Како амбасадор Карић тврди, фебруара 1949. године код ОЗНЕ је саслушаван бивши официр за телекомуникације у штабу немачког опуномоћеног генерала у тзв. Независној држави Хрватској Глезе фон Хорстенауа. Он је југословенску службу безбедности упознао са околношћу да се у југословенском заробљеништву налази Еберхард фон Браухич који је примио наредбу о капитулацији немачке војске од 8.5.1945, и пропустио да је преда надређеном генералу Леру. Југословенске власти убрзо су пронашле Браухича у логору у Вршцу и он им је из поставе своје јегерске капе извукао и предао оригинал текста са наредбом о капитулацији, примљеном преко телекс машине. Овом сазнању следи ургентна понуда Берлина да се за откуп Браухича Југославији преда 100 нових немачких камиона. После краћег ценкања, попут сцена из брехтовских комада, наше власти издејствовале су “кажњавање агресора“ узимањем 150 друмских крстарица у замену за Еберхарда фон Браухича. Како се испоставило касније, овај гест био је на један начин погубан за политичку каријеру неких немачких лидера социјалдемократске провенијенције, обзиром да је Еберхард фон Браухич, као финансијски руководилац концерна “Круп- Тисен“ тајно финансирао три водеће политичке групације, укључујући странку на чијем је челу био Вили Брант, наносећи демократским процесима у Немачкој штету сличну оној причињеној продужењем ратних дејстава у Југославији за пуних шест дана у односу на наредбу о безусловној капитулацији окупационих снага.
Систематско толерисање девијантног понашања појединаца у односу на формалну улогу, максимализације профита кршењем закона и морала као и коришћења јавних средстава за личне интересе до данас су есенцијални елементи суживота “реда“ и криминала за које гранитни темељ чине пажљиво селектирани и вишеструко излагани искушењима поштеног рада, кадрови из редова натпросечно необразоване популације; тако далеко да је реч част постала еуфемизам за мито.
