“Зато им говорим у причама, јер гледајући
не виде, и слушајући не чују нити разумеју“
Јеванђеље по Матеју, 13:13
Према Платоновим записима, Посејдон- владар Атлантиде, разделио је свој посед на десет области, тако да је Атлантов брат близанац по имену Гадир добио источни део острва у близини Херкулових стубова. Две копнене зоне биле су просечене каналима испуњеним водом, довољно пространим да је кроз њих могла проћи тропалубна галија. У различитим деловима града налазили су се топли извори и фонтане хладне воде. Камен од којег су изграђене импозантне грађевине био је црвене и црне боје. Становништво је сваке шесте године свету животињу- бика приносило на жртву Посејдону, богу сличном Дагону, у пелашким митовима приказиваног са рибљим репом, како је много раније код Вавилонаца изгледао Оанес, који је научио људе занату и писму. Необично богати златом и другим драгоценостима, кроз мноштво векова Атлантиђани нису изгубили из вида своје узвишено порекло, поштовали су законе и клањали се боговима својих предака. Умереност и разборитост владала је њиховим поступцима и у односима са другим народима. Докле год су се понашали на такав начин, благостање је било опште. Али током времена несталност људске природе помало је искривила њихове узвишене институције и они су почели да делују као и остала деца човекова. Повели су се за амбицијама и кренули да владају силом. Зато је, по Зевсовом тражењу, од стране олимпијских богова призван велики потоп који је Атлантиду збрисао са лица земље. Деструктивно делање богова свођењем права на моћ разарања друштвених институција, услед покушаја људи да опонашају античка божанства игноришући етичка начела, учинили су разорену земљу аргументом у прилог тези да дистрибуција правде није загарантована моралним нормама. Тако је на делу потврђен тоталитаризам као плод намере твораца да људско друштво не може располагати реалним дилемама одлучивања. Право јачег у случају Атлантиде своди се на манифестацију принуде, односно божанског ауторитета, који није део легалних правних норми и не подлеже санкцијама. Недостатак одговарајуће хијерархије вредности међу онима који одлучују о судбини једне цивилизације утемељен је на њиховом дистанцирању од добра и зла- “ексклузивне привилегије“ богова старог света.
Време као историја рођено је са Зевсом, чијом је мишљу и вољом, измичућим времену, устројен космос. Најстаријем Кроновом сину Посејдону додељена је улога управитеља свеукупности стварања и космоса, док Атлант и његова браћа укључујући и Гадира, богови другог реда, владају стихијом. Платоново учење о природи која увек дела са умом, почива на тези да се узрок њеног кретања налази ван ње, те да само сазнање идеје добра не може бити искључиво људско дело. Идеја добра, поистовећена са лучоношом снаге, извором бивствовања и суштине, идентификује се са сунцем- сином добра, зачетником земаљског живота. Божија делатност одвија се посредством енергије оваплоћене у речи чије је поимање основна мисија људске заједнице, у нашем случају становника Атлантиде или Ђердапске регије. Однос Бога- апсолутне енергије и његове творевине илуструје се јединством својственим сунцу и његовим зрацима, но слобода одлуке једног свесног бића какво је човек- делић умне стварности, детерминише категорију времена мером погрешивости, према чему се и успоставља гранична линија између Творца и његовог дела. Овоме следе кажњавање и даривање, изрази надвременог унутрашњег ума. У Платоновој алегорији место сазнања да је слободна воља знак бесмртности названо је Атлантида, по титану који је, чинећи прихватљиви спој вере и ума, терет патњи целог света понео на својим плећима. Пелашки мит о постању казује да је Атлант владар над планетарном силом Месеца, коју пак Орфеј сматра етеричном, “небеском“ земљом.
Код савремених тумача прошлости присутна су схватања да се потонуло острво са југа граничило са Океаном Потамос, а са запада са Панонским морем. Легенда говори да се у самој близини Херкулових стубова, преко пута теснаца, налазила дуга, широка грађевина, подигнута на острвским стенама, што изнад, што испод воде, простирући се уз обод Океана Потамос- северне границе грчког античког хоризонта- од једног рта до другог. Херодот /484-425.п.н.е./ познаје, по сећању Грка из Сејтије, велико острво Гадира, даље од стубова, у близини “црвеног“ острва Еритије, именованог по кћери Ноћи и Атланта.
Гонећи Герионово стадо, Херкул је приспео у земљу Скита, са запада омеђену реком Истар/Дунав. Пошто га ухватише зима и мраз, обуче лављу кожу и паде у сан, а коњи његових кола за то време нестадоше на тајанствени начин. Изгубљену запрегу велики јунак успео је пронаћи тек уз помоћ “двоструког женског створења- пола девојке а пола змије“, која с њим изроди Скита, претка свих скитских краљева.
Румунски историчар старије генерације, Николае Денсусиану заблежио је веровање распрострањено у Банату да је Херкул раздвојио стење код места Баба Кај у данашњем дунавском теснацу на Ђердапу. Тако су воде великог мора отицале кроз Гвоздена врата. Ферекид, за разлику од Херодота, острво Гад, што на феничанском значи “ограђени град“, идентификује са Еритијом, знаном као свети гај трију Горгона, међу њима и Посејдонове милоснице Медузе. Њу је љубоморна Атина од лепотице претворила у крилато чудовиште, са увојцима од змија и окамењујућим погледом. Змијорепи ветрови похрањени у Медузиној коси једна су од три ствари које је Реа, са особинама Дијане, Тројне Богиње храстовог култа, погодбом успела задобити да пред њима Зевс буде немоћан: господарење смрћу, судбином и ветром. Царство северног ветра допирало је до Гвоздених дунавских врата.
Зевс пак, једном другом приликом- у Тројанском рату- изриче овакву претњу боговима: “Кога ја приметим да се од богова крије и хоће ићи/ у данајску војску ил тројску да помоћ им пружа,/ тога ћу млатнути ружно, на Олимп га вратити натраг,/ или ћу зграбити њега и у мрачни бацити Тартар,/ врло далеко, где је под земљом најдубљи понор,/ где су Гвоздена врата и бакарни праг, и толико/ испод Аида колико је небо од земље далеко.“ Платонов претеча, Парменид из Елеје у форми поеме “О природи“, помињући вожњу у Сунчевим колима по Сунчевом своду, детаљно описује “од стазе људи далеко“ смештена врата на путу богова: “Тамо су двери путева Ноћи и Дана,/ раздвојене гредом и каменим прагом;/ оне саме небеске големим вратима испуњене,/ од којих многомучна Правда изменичне кључеве држи./ Њу пак девице меким заводе речима /убеђујући је вешто, да за њих засовнути клин/ намах отисне с двери; а када се крила/ отворише силно гротло указаше а медена се /наизменце окренуше врата на стожерима/ клиновима и копчама удешеним.“ .
Сличан подухват грчки Аргонаути начинили су пролазећи кроз Гвоздена врата Дунава у трагању за златним руном, тајанственим средством општења са божанским силама, проистеклим од Фрикса, чеда Зевса преображеног у овна /орфички знамен Пролећа/ и прелепе Теофане. У доба када Сунце улази у сазвежђе Овна, време пролећне равнодневице, по старозаветном предању Бог је створио свет. Велики грчки песник Пиндар /522-442.п.н.е./, овако описује Јасоново овладавање немирним водама: “Златну чашу у руке узме вођа/ И на крми стане зазиват тад/ Зевса громовника, оца свих небесника;/ Хитне струје таласа, ветрове/ ноћи, стазе по пучини морској/ И дане ведре и повратку срећу добру зове./ Гром одазове се из облака, добре коби глас;/ Сјајне сину зраке с муње небеске,-/ тргају, цепају се./ Одлахне јунацима, у божији се они знак/ Поуздају. Слатку наду/ Гатар њима улива и кличе:/ “Дед весала се прихватите сад !“ / Руке им окретне без починка сваког / веслима пљускат тргну./ Дахом југа Црном мору на ушће јурећ стигну,/ Светиште онде свето Посејдону богу,/ морскоме краљу, дигну;/ Риђе стадо бикова трачких пред њима се створи/ И нов од камена олтар, жртви саздан./ У голему срћућ опасност они/ господару лађа се моле,/ Бесну, грозну судару стена хитрих/ Да се отму. Бејаху хриди две/ живе, од удара вихора бучна брже/ Склапаху се оне,- ал’ пловидба/ полубогова им крај и конац / Учини сада.“ У Тракији је Дионис представљан као бик, у орфичким митовима имајући значење годишњег доба крунисаног Новом годином, а велики чамац звани “Арго“ у облику месечевог српа ношен је приликом процесија код светилишта у Делфима- симболична слика земљиног одсјаја између “Месечевих рогова“, видљива сваки пут када се на хоризонту при заласку Сунца налази и српасти Месец. Мит о Аргонаутима карактеришу метафоре, не само из света јунака, него и из света животиња, космичке и метафоре из материјалних сфера оличених у стварима. Он је представљен као систем поларних метафора смрти и оживљавања космоса- тотема- ствари, које нису везане каузалном мотивацијом. Тако поседовати “златног овна“ значи поседовати “царство“, “цар“ је симбол за живот, “злато“, а “златно руно“- “небо“ и “светлост“ . Да би се задобила превласт над “светлошћу“, Аргонаути морају убити змаја- симбол снага подземног света, мрака- који чува благо, при чему је пловидба вид прочишћења, потребног за допуштеност додира смртника са “златом“.
Изузев у грчкој, и у српској митологији Гвозденим вратима одређује се прелаз из света светлости у свет сени. У њима, кроз једну приповест збирке “Из тамног вилајета“, Момчило Настасијевић види извориште бесконачности, обраћајући се Богу: “Свевиди, осветли ме да сазнам где ми је извор, и чему течем. Ако ли теби, да је на смирење ономе ко ме воли; а није ли тако и чедо ли сам варке, пусти знак да ти не прилазим више; али не изводи ме, да сам из себе пропаднем у овоме! То ти се молим!“ .
Бела Хамваш мисли да се људски род данас налази на самом крају мрачног раздобља, када је злато, иначе “еквивалент времена, материјализована вечност и концентрисано време“ потонуло у материју: “после овог раздобља више ништа не следи, пут стиже до краја и треба се вратити на изворе- добро зрно се одваја од лошег“ .
Представе о златном веку људског рода, ишчезлог под налетом великог потопа- казне за огрешење о божије заповести, присутне су у културној баштини многих народа. И за Атлантиду се верује да је разорена силним потопом послатим од Зевса, пошто је скуп божанстава на Олимпу закључио да су Атлантиђани изневерили указано поверење. Тада су богата земља, њени градови, грађевине људи и њихово краљевство разорени до темеља, потонувши у дубоко водено пространство. И сам Платон је исказивао “митолошки страх“ од великих вода, изједначавајући их са силама хаоса, а на уверењу о неизбежности потопа заснива се цела његова филозофија цивилизације. Револуција изазвана потопом, после стадијума растакања и декаденције моралне свести, подразумева “поновно оживљавање и поновно одгајање угашених обичаја правне свести и религије, у чему управо обитава вечито се враћајући кружни ток историје“. Овоме би требало да следи прихватање квалитетније повезаности вере и ума кроз приближавање идеалу добра односно светлости.
Незадовољство античких божанстава својом творевином исказано великим потопом, уместо настојањем поступног довођења људског друштва до оног степена историјског развоја на којем ће општи морални принципи бити примењиви, у случају Атлантиде, ипак не негира тезу да највише вредности минуле епохе могу бити ослонац покушајима да се смисао живота пронађе у превладавању егоизма кроз етичке норме. Свети Јован Дамаскин у “Тачном изложењу православне вере“, позивом на “Постање“ /7, 17-24/, учи нас да је прво крштење био општи потоп ради истребљења греха . Концентрични кругови што настају приликом утапања ствари, носе симболику урањања у воде смрти али и “чудесног израњања из њих у духу учења о смрти и поновном рођењу, које изражавају кружни или прстенасти таласи“. Круг иначе означава и Сунце, симбол Добра, али и симбиозу Бога и неба. Зато су и границе Атлантиде дефинисане бесконачним мноштвом узајамно додирујућих кружница.
Морајући да се уместо вечношћу задовоље временом, мада створени по божијем лику, житељи старих цивилизација тражили су у далекој прошлости основу мишљењу о постојању благороднијег живота од оног управо њима досуђеног. Мит о Атлантиди део је притајених страховања од одмазде за олако потрошено време, али и настојања да се проникне у тајне општења са стваралачким силама. Много више него један географски појам, континуирани систем термина од којих сваки чини елемент неког другог система, Атлантида је могући пробни камен за потврду примењивости теорије цикличних кретања на људску историју. Јели она довољна потпора закључку о самоограничавајућем дејству сунчевог годишњег циклуса, рађања и смрти земаљске вегетације односно доминантном значају великог, космичког циклуса са низом понављајућих рођења и смрти свих ствари на временској скали, како то указује Арнолд Тојнби, као на Платонову фасцинацију?
Прихватимо ли могућност истовременог постојања у истој просторној равни материјалног израза низа метафора званих Атлантида, подразумевајући чак и разнородност истоимених божанских сила, чије је уточиште Правда, не само као бесконачан број понављајућих, неоспорно људској свести непојмљивих, сукцесивних светова што је за Платона било једино оправдано, већ и као одређен број светова, довољно моћних да паралелно постоје у било ком моменту, приуштићемо себи слику о припадности свакога од нас великом митском миљеу чији су заједнички именитељ загонетке ношене далеким сећањем на изгубљени континент или идентитет, ма где се он скривао. Виђено очима посматрача данашњице, Бог-демијург, попут великог уметника, ствара места са истовременим прошлостима и садашњостима; места чија је нужна двосмисленост њихов једини контекст и једина антрополошка димензија, и једина прича коју уопште могу да испричају .
У космичком поретку, према којем се пресликава морални поредак, праведници су разапети између Светлости и Таме, а људске радње помно су одмерене, као што је била одмерена и правда Господара премудрости . Између човека и Бога и даље постоји пролаз идентификован као Гвоздена врата Атлантиде. Можда је баш то трећи део “светог тројства“, са смислом информације, фундаменталног посредника између енергије и материје, градивног елемента стварности, што би значило, у крајњем исходу, да не постоје ствари које су само оне саме и ништа више? Гвоздена врата чине симбол прелаза из оног што се зове садашњост у оно што сматрамо прошлошћу, разговетно позиционирање постанка “ради поништења неповратности времена“ односно етичке индиферентности богова .
У раби Нахмановој причи о седам просјака, један уопште није слеп, али по његовом виђењу, цео свет није вредан трептаја једног ока, други уопште није глув, али погрешан свет није достојан његова слуха, јер свет је сав једна грешка, а трећи уопште није нем, али су му непотребне све људске речи, осим оних у славу Бога, синонима доброте, праведности и моћи . Бог чује наше ћутање.
