Али злоба говори сама против себе
(Псалам 27, 12, II половина)
Наслов овог есеја каже „Пакао то смо ми“. Да ли је заиста тако? Ово је, наравно, варијација на изјаву француског филозофа Жан Пол Сартра који је рекао „Пакао то су други“. Једном приликом, дошла ми је таква супротстављена хипотеза, из више разлога. Питао сам се да ли су други заиста толико лоши. Засметала ми је пренаглашеност „других“ у Сартровој варијанти, јер пре би се рекло да смо сви део тог пакла, а не конкретно други. Зашто сви? Па ако кажемо: пакао то су други, а не: пакао то смо ми, фактички изјављујемо да смо ми једини који ту ваљамо. Из гледишта православља, други никако не би требало да представљају пакао. Човекова комплексност је по природи дуална, константна борба између две стране (некада чак и три), док једна, наравно, преовладава. У том доминантном положају, поготово ако је пренаглашена „лоша страна“, саговорник може брзоплето закључити да са том особом нешто није у реду, да је затрована, и слично. Међутим, у пракси није тако. Верујем да сваки човек у себи садржи искру добра, као и искру зла. Која страна ће бити доминантнија, зависи од њега, али не само од њега. Ако је човек окружен људима који су пуни љубави, разумевања, конкретно алтруистичким појединцима, и он ће временом нагињати да сличан постане. Тешко је отргнути се добру, које је упркос свеопштем злу, победник у свакој бици или рату. Зло је поражено најпре у свом зачећу. Нема ту неке велике филозофије. У последње време срећем младе људе који су затровани „знањем“ великих филозофа, или у најгорем случају пропагандним, морам се тако изразити, параноичним садржајем. Моја порука је: Чувај се великих филозофа више него малих демона. Јер демоне је лако отерати и одбранити се, молитвом, љубављу, вером, Христом. Све је то у суштини једно те исто, а одбранити се од филозофа, ту већ настаје проблем. Здрав човек ће увек тежити да досегне што више књига из одређених области, унапређујући тиме свој гносис, и тако даље. Међутим, ако у целом том тражењу поверујемо у ничеанско „Бога нема“, онда смо добили гносис са путањом на којој бисмо се ни мање ни више одрекли истог тог Бога. А ако се одрекнемо Бога одричемо се и себе. Кратко и једноставно. Зато, потребно је трудити се и унапређивати своје знање, али не заборавити усавршавати се у вери и љубави. Да подсетим, вера није само механичко испуњавање ритуалистичких манифестација. Она је то постала управо због отупелости срца, али и незнања. Долазимо до тога да је вери потребна не тако далека реформација. Да, потребна је, али не конкретно у свештенству колико у обичном појединцу. Појединац је онај који мења друштво, онај који мењајући себе, мења и све друге. Када би свако мењао искључиво себе, то би била утопија, јер не би било потребе да уперујемо прст у другога. Осим у случају када из најбоље намере желимо некоме да помогнемо. Негде сам прочитао мисао једног свештеника који је рекао да када уперујемо прст у некога, остала четири су уперена у нас. То нам говори колико је бесмислено судити свету, јер је већ осуђен. Али упркос свему наведеном, треба веровати у човека. Колико само има обожених и скромних људи који својим начином живота сведоче истину као такву. Познат је Протагорин цитат у Платоновом сведочењу: „Како ствари изгледају мени, тако за мене и постоје; и како ствари изгледају теби, тако за тебе и постоје.“ Оно што ја видим, не мора нужно да спозна и неко други. Елем, да ли су други људи заиста пакао? Рекао бих да су и једно и друго. Потребно је много труда да се крене путем усавршавања у добру, јер то је једини пут ка себепознању. Добар човек у свакоме види нешто добро. Лош човек у свакоме види нешто лоше. Углавном долази до проблема такозване „пројекције“. Односно, природајемо другима оно што нам се не свиђа у нама самима. Све док се човек не постиди своје унутрашњости, док не детектује маргинализовану подсвест и могућа значења – нема спасења. Толико има сведочења оних који су вером у једнога Христа савладали и најстрашније душевне болести. Скоро је било једно занимљиво предавање на Коларцу, учесници су били протојереј-ставрофор Милош Весин, доктор Петар Динић, и психотерапеут Владан Беара. Говорили су о излечењу и исцељењу. Памтим занимљив тренутак када је трећи учесник говорио о свом психотерапеутском искуству, правећи разлику између излечења и исцељења. За њега, излечење би било у склопу ситуације враћања на старо, дакле нешто као „апокатастаза“. Док је исцељење степеник изнад, јер није поента да се вратимо на старо, него да дођемо до ступња када нам болест неће моћи ни прићи. Живот је препун могућности за оне који желе да траже. Христос је рекао: „Ко има уши да чује, нека чује.“ Хајде да дамо једни другима шансу и да се усавршавамо. Другу земљу немамо, друго тело немамо. На нама зависи каква ће будућност бити нашој деци. Све је боље од статичности и дефетизма. Треба дати шансу другом човеку, јер Бог непрестано нама даје шансе. Па зар смо ми већи од Бога, па да не праштамо?
