Шта све спада у физичко кажњавање
– Говорећи о физичком кажњавању морамо признати сами себи да су речју „бити (тући)“ обухваћени не само стварно тешки ударци, него и шамари, заушке и сличне „лаке“ мере вршења родитељског притиска. Стручњаци из области васпитања издвајају непосредно физичко кажњавање и такозвано педагошко насиље. Физичко кажњавање је када родитељ, нпр. на силу затвара у купатило разиграно трогодишње дете коме је време за спавање, притом га грди и галами на њега зато што не слуша. У ситуацији педагошког насиља, уопште, дешава се потпуно то исто, само што родитељ притом саосећа са дететом и покушава да га утеши.
Сви ми знамо како је тешко саосећати са дететом које, што се каже, „неће да слуша“. Чак и они који веома добро схватају недопустивост физичких кажњавања, нису потпуно имуни и могу им се десити „жуте минуте“ и појединачни изливи гнева, па да ударе дете по глави.
Зашто се ми свађамо, зашто кажњавамо децу? Основа практично свих „негативних“ осећања: гнева, агресије, несигурности у себе итд. јесте једно исто, оно најстарије осећање – страх. Ми се бојимо. Пре свега се бојимо не за дете већ за саме себе. Бојимо се да будемо лоши родитељи, да добијемо лошу оцену за своје педагошке способности. На тој фрази многи читаоци могу узвикнути: „А ко су судије?“ – имајући у виду то да они не зависе много од мишљења других (окружења).
Али најважнији судија је увек поред нас – то је наш унутарњи родитељ. Све потцењивачке и увредљиве фразе које смо чули у детињству, а такође кажњавања од стране наших најближих, формирају наш унутрашњи страх од неуспеха, страх да ћемо учинити нешто погрешно – па ће нас опет грдити. Ми у себи носимо те страхове кроз цео живот и преносимо их на нашу децу.
Ето зашто је корисно сваки пут кад се спремамо да викнемо на дете да се зауставимо и ослушнемо шта се у том моменту с нама дешава. Али, ма колико да се трудимо, нећемо успети да се у потпуности ослободимо тих ствари и да потпуно избегнемо негативне реакције на нашу децу, из простог разлога што смо и ми живи људи и немамо ту моћ (нисмо способни) да потпуно контролишемо своја осећања.
Шта да радите ако нисте успели да се савладате него сте ипак ударили своје дете, нпр. уплашивши се за њега у опасној ситуацији? Важно је знати правилно с њим попричати о томе и извинити му се. Ипак су уобичајене фразе типа „Опрости ми!“ или загрљаји – у таквим случајевима недовољни.
Зашто? То веома лако можете осетити ако замислите нпр. да имате веома нервозног супруга. И ето, као и обично, дошао је кући напет, нашао је нешто што је изазвало његово незадовољство и почео да галами на вас. А онда је рекао: „Опрости ми, то је све због проблема на послу. Ти се нећеш увредити?“ Тај контекст не даје сувише наде уколико не садржи јасно алтернативно понашање којег увредилац планира да се придржава убудуће. Сложићете се са мном да није требало приговарати што судови нису опрани, могао је отићи до судопере и опрати их. Није требало галамити због нове јединице које је дете добило – боље би било видети шта му то прави потешкоће и потрудити се да га заинтересује за учење.
Како се треба правилно извињавати
– Општа формула извињавања за случајеве када родитељ експлодира на децу може да гласи овако: „Опрости ми што сам се на тебе истресао/ла, сада схватам да сам уствари требао/ла само да ти помогнем“.
У тежњи да сасвим одбацимо физичко кажњавање детета често нас спутава и збуњује нејасност властите позиције у односу на ту тему. У многобројним чланцима и књигама из психологије често сусрећемо излизане фразе типа „Кажњавање није најбољи начин!“ или „Најпре пробајте да се договорите са дететом“, које нам дозвољавају да себе у сваком случају убројимо у ненасилне родитеље.
Ипак, позиција се руши када у акцију ступа следећа тврдња: „А шта ако он не разуме ако му се каже на леп начин (док не добије по…)?“ Зато, ако сте чврсто решили да се одрекнете насиља, једина исправна одлука ће бити да заузмете следећи став: кажњавати и грдити дете је неправилно у било којој ситуацији и на било који начин. С једне стране том максималистичком ставу нећете успети да будете доследни у 100% случајева, али с друге – с њим ћете имати чврст оквир који ће вам помоћи да се орентишете у најразличитијим ситуацијама.
Сетите се да није дете лоше, већ је њему самом лоше. И наш родитељски задатак јесте – помоћи, не заборављајући притом на себе и своје властите ресурсе. Ми не бирамо своје детињство и своју историју. Бескрајно самоокривљавање за наше рецидиве и изливе гнева не могу да прекину порочни круг агресивности – далеко ефикаснија стратегија у датој ситуацији ће бити брига о томе да се родитељ осећа испуњен и задовољан и да прихвата сам себе.
poznajsebe
