Отац Стивен Фримен сматра Лазара, брата Марије и Марте, којег је Исус васкрсао после четири дана у гробу — симболом „универзалне погребености“. „Чак и пре него што умремо, често настањујемо сопствене гробове. Живимо свој живот затворених врата, заударајући. Наша срца бивају места покварености, а не пребивалишта живог Бога. Или, у најбољем случају, молимо Га да нас посети као што је посетио Лазара. Та посета испунила је Христове очи сузама. Стање наше покварености чини да он плаче. Каква контрадикција вољи Божијој. Нисмо створени за гроб.“
Управо та погребеност уличног уметника по имену Лазар Остојић тема је фасцинантног новог филма Ивана Јовића. Филм се зове „Лазарев пут“ и гледање публици пружа увид у разумевање пута који је Лазар прошао да би се нашао у дилеми у којој га налазимо на почетку филма, док покушава да распетља неред сопственог живота.
Радња је смештена на неименованом острву, чији изглед наглашава референцу на острво Лотофага из „Одисеје” и чувену Тенисонову песму „Лотофази“. Лотосови плодови и цветови (у филму на тренутке представљени разбијеним лубеницама) били су основна храна Хомеровог острва — наркотик који узрокује да становници пребивају у мирној апатији. Тражећи слободу од брига света и захтевних односа, након што би појели лотос, заборавили би свој дом и вољене и само би желели да остану са другим уживаоцима лотоса. Они који су јели ту биљку никада нису марили да се врате или известе о свом путовању.
Фигуративно, „лотофази“ означавају људе који су се одрекли своје одговорности и свести о стварности, бирајући да живе у стању апатије и заборава. У „Лазаревом путу”, овај концепт се одсликава у Лазаревој борби да се ослободи својих унутрашњих демона и да поново пронађе смисао у животу. Лазар, тражећи слободу, напустио је родитеље да би се посветио усамљеничкој каријери уличног уметника, позирајући у замрзнутим положајима, не обазирући се на оне око себе, па чак ни на време и простор. Оженио се и имао дете, али их је и њих оставио, тражећи „слободу” уличне уметности.
На острву, Лазар лута од једног бирократе до другог, покушавајући да добије потребне папире потписане и архивиране у канцеларијској картонској кутији, коју носи са собом. Кутија садржи оно што Американци зову његовим „трајним досијеом”, који му је само делимично доступан. Иста кутија ће постати његова костурница.
Лазар невољно сазнаје да му се жељена „слобода догодила у тренутку у ком је смогао снагу да се покаје” — да зажали над изборима које је направио на свом путу кроз живот. Коначно, Лазар среће свог Оца који га симболички уводи у цркву на острву.
Филм, у режији Ивана Јовића, прекрасно је направљен, сугеришући уметност блиску оној Андреја Тарковског. Глумци су, посебно Иван Босиљчић као Лазар и Жарко Радић као његов отац, изванредни. Кинематографија Симона Таншека је запањујућа, од детаљних крупних планова до инспиративних снимака из ваздуха, а ништа мањи утисак не оставља ни провокативна монтажа Александра Јаћића. Музика Василиса Цабропулоса са вокализацијом Нектарије Каранци обасјава слике осећањем посебне добине.
Сценарио Моње Јовић не може бити актуелнији. Пандемија Ковида институционализовала је крик за слободом и акцентовала изолацију милиона и распад заједница. Наше одговорности једних према другима чине се потрошеним и разграђеним. „Лазарев пут” је сувисло уметничко огледало нашег савременог света и нежан позив да потражимо васкрсење нашег божанског обличја као чланови Божијег народа.
Све у свему, „Лазарев пут” је филм који оставља дубок утисак и подстиче на размишљање о нашим животима, изборима и вредностима. Не пропустите прилику да га погледате на Српском филмском фестивалу у Чикагу овог децембра; сигурно ћете бити обогаћени овим уметничким делом.
Паул Куритз
Извор: paulkuritz.com
Паул Куритз је предавао глуму и режију за позориште и филм на америчким колеџима и универзитетима од 1971. године, да би се 2014. године пензионисао као професор позоришта на Бејтс Колеџу. Од свог режијског дебија 1966. године, Пол је режирао више од сто представа широм Сједињених Америчких Држава. Аутор је књига „Fundamental Acting: A Practical Guide“, „The Making of Theatre History“ и „Playing: An Introduction to Acting“. Његова најновија књига, ”Theatre and Film: A Christian Perspective”, ревидирано је друго издање књиге „The Fiery Serpent. A Christian Theory of Film and Drama“. Полова драма „The Yellow Wallpaper“ уврштена је у ”The Best American Short Plays 2001-2002”. Живи и ради у Чикагу.
