Од тих дана су и сви завољели и пиперску светињу и пиперски манастир. Стихови које је записао овај богомудри старац посвећени Светом Стефану упијали смо као да су били богослужбени. А и јесу, колико ли их је само монашких душа прочитало, рецитовало или пјевало. Самим тим су већ су и ти стихови освештани, као и они други посвећени Светом Цару Лазару, Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском и другима које је у својим пјесмама опјевавао Требјешки.
У Црног Гори се често давало мушкој дјеци на рођењу и крштењу између осталих и име Стеван, а женској Стеванија. Носили су име по својим прецима, али првенствено по светитељима, почевши од Светог Архиђакона Стефана / Стевана, преко многих светитеља, српских краљева који су носили име Стефан /Стеван и све до Светог Стефана /Стевана Пиперског и Жупског, слава му и милост.
И старац Радован је такође заволио међу бројним свецима овог великог подвижника Христовог. У свом тексту о Хаџи Радован, објављеном у Новинама Српске патријаршије, од 15. Октобра 1977, број 254, потписаним А. Светигора, блаженопочивши Митрополит Амфилохије ће записати између осталог и дио разговора са Хаџи Радованом Бећировићем и о Светом Стефану Пиперском. Владика ће записати:
Имао сам недавно прилике да посматрам десетине младића и дјевојака, од којих су многи некрштени, како са запрепашћујућим страхопоштовањем приступају ћивоту Преп. Стефана Пиперског. Ту постоје извјесни парадокси које је веома тешко разјаснити. Покушавам да нађем објашњење тог парадокса код старца Радована. Питам га: откуд то, да овај народ, коме је светитељство и светитељско јунаштво просто „у крви“, у наше дане толико ослаби у вјери? – На мјесто одговора добијам његов суд, који је више бол него осуда: „Ми смо увијек од стра(ха) поштени били! Зато је Свети Петар и изрицао толико проклетства, не би ли нас уразумио. Уосталом, у злу добро и не треба, јер не може ни доћи…“ Ту ми исприча и једно дивно народно предање о преподобном Стефану Пиперском. Народ и данас памти да је он био свети још као дијете. И данас постоји у његовом родном мјесту, Жупи Никшићкој, јабука коју је он калемио. Једном рече отац малом Стефану да истјера волове на пашу пошто је већ подне. Мали му одговори: али још није подне. Потом рече оцу да стане својом ногом на његову ногу и упита: „Чујеш ли што?“ – Овај задивљен одговори: „Чујем како звоне звона на небесима“. – „Е, тек сада је подне“, рече дјечак.
Из овога се види колико је Хаџи Радован Бећировић поштовао Светог Стефана Пиперски, стога га је, како сам каже, „научила Божја сила“ да напише пјесму о Преподобном Стефану Пиперском. „Јер, ако ти се не допада оно што је радио и како је живио, не можеш о њему пјесму писати…“
Тако и пјесма посвећена Преподобном Стефану Пиперском и Жупском, својим стиховима постала, својеврсни катихизис, житије светитеља у стиховима. Учена је напамет, пјевана.
У пјесми Свети Стеван Пиперски, која је написана римованим дванаестерцима, Хаџи Радован опјевава и слави великог српског светитеља који је био родом из Жупе Никшићке, који се задњих својих година подвизавао у ћелији у Пиперима и ту је основао манастир. Описан је и у пјесми као велики аскета, подвижник и молитвеник.
На почетку пјесме истиче његове врлине, да као прави испосник, монах, аскета и подвижник нема ни сабље, ни грба, да не јаше коње, нити је имао оружја. Истиче и врлину да није мрзио и да није био осветољубив, и да је светитељ био велики србин што пјесник каже «од главе до пете»
Чудна је судбина,тог великог Срба
Који није има, ни сабље, ни грба,
Нит’ јахао добра коња од мегдана,
Нит’ је има копља, нити буздована,
Нити о рамену бистра џефердара,
Нит’ за пасом пушке, ни оштра ханџара.
Не носаше људску телусину на се,
Нит’ јуначке токе да му прси красе.
На срцу немаше мржње ни освете,
Ал’ је био Србин од главе до пете.
У наставку пјесме аутор говори даје светитељ био истинољубив и да никад ниеј слагао и да није скупљао земаљско благо.
Никад није младост пољубио дивну,
А срећу је гледа у туђему сину.
Његов језик никад ништа није слага,
Нит’ је био скупљач земаљскога блага.
Због своје вјере и пожртвовања је био познат и још за свог живота поштован као свети, истински аскета, који
Бројанице само носаше о пасу
И због тврде вјере био је на гласу.
Само босе ноге и мантије црне,
Ни камиље коже нема да пригрне,
Покрива се косом, а простира браду,
А из уста пушта молитву и правду.
Настављајући пјесму, истиче да је светитељ волио да се осамљује и повлачи и као древни монаси повучено пребива у молитви:
Он припада није ни селу ни граду,
Но пећини ледној, да људи не знаду,
Вучјему насељу и грубој пештери,
Савременој мисли и хришћанској вјери.
У пјесми се истиче и доброћудност и благост, као и чињеница да оваквим Божијим људима молитве и бдења бивају услишени:
Није знао шта је пизма и клевета,
За њ’га није могла, свијетска сујета.
Доброћудан и благ ко мало дијете.
Вас је био Србин од главе до пете.
Испод садашње манастирске цркве и конака је извор свете воде, познат као Ђевојачка вода или Ђевојачки извор, поред тог извора је светитељ савио своје гнијездо и узносио молитве Господу, који му је се и у сну јавио да ће у миру предати своју душу Богу и да ћебити поштован од свог рода.
У Пиперској шуми поред изворића
Горела је ова духовна свијећа,
Богомољац ови, тјело своје сруши.
Молитва му дође до Божијех уши,
И у сну му стиже са неба порука
Да ће бити спашен земаљскије мука.
Те послије дугог мучења и поста,
Он велики српски преподобник поста.
Писац истиче нетљеност светитељевих моштију, које чудотворе и помажу свима ко са вјером замоли и приступи светитељу, а и од којих се боје и нечастиви духови и
И његове мошти нетакнуте стоје
Од којих се дуси нечастиви боје,
И Бог му је дао чудотворне моћи —
Ко се вјером моли може му помоћи.
Ову кратку, али богонадахнуту пјесму светитељу, аутор завршава са славословљем, да се поред његових светих моштију службе свете службе и бденија.
Сад дух његов пјева кроз небеске дворе,
А тјело му спава у ловћенске горе.
Над њим звона јече, држе се ‘денија.
То се мјесто зове „Пиперска Ћелија
Да његова тјела нико није така,
А ко му је стража? Муња из облака!
Светињу пиперску чувају свете монахиње и у овој обитељи се моле Богу и Преподобном Стефану Пиперском и Жупском, а и њих чува и руководи светитељ да узрастају у науци Господњој, као и сви они који доалзе на поклоњење светом.
Нека овај скромни текст буде мали принос и воштаница пред престолом Божијим и Преподобним ћивотом Стефаном Пиперским и Жупским за здравље и спасење оних који славе и прослављају Преподобног Стефана, све монахиње манастира Свете Ћелије Пиперске, манастира Жупе Никшићке и свих монахиња које су потекле из ове свештене обитељи, као и разредног старешине ИВ генерације обновљене Цетињске богословије (1995-2000) владику пакрачко-славонском Јовану и све ученике из генерације, а и за покој нашег учитеља и професора Митрополита Амфилохија и аутора дивне пјесме о којем слушасмо и чије пјесме учисмо и пјевасмо – Хаџи Радована Бећировића Требјешког.
Старац Хаџи Радован Бећировић-Требјешки, овај српски народни пјесник и монах српског епског пјесништва, је читав свој живот посветио својој Српској Цркви и Српству, српском роду, за њих се жртвовао, због њих страдао, али истрајавао је благодаћу Божијом и Његових светитеља. Њима је остао вјеран читавог свог живота до последње свог даха, зато је доживио да га сахрани и над његовим одром бесједи један од највећих срба и православних владика у XX вијеку, васељенски архијереј Амфилохије Радовић, са којим сада пјева небеску пјесму уз гусле пред престолом Божијим и пред светим угодницима Божијим, међу њима и Светим Стефану Пиперском и Жупском. У свом животу је увијек чувао људско достојанство, са чојством и јунаштвом. Због свега што је учинио својим дјелом за свој српски народ и оставио за собом, молитвено желимо да га Бог и светитељи загрле, као што је и он грлио њих и пјевао им у славу и част.
И као што једном рече Митрополит Амфилохије за Хаџи Радована Бећировића:
Као пјесник он се по свом спољашњем изгледу и унутарњем духовном лику открива и појављује јединствен и непоновљив. Неће га бити таквога овдје до Страшнога суда, какав је овај лик. За њега као да важи она народна «Створи Бог Хаџи Радована Бећировића и разби калуп!»
КРАЈ
