Часлав је исконструсао случај тако да је био веома збуњен кад је сазнао да Теодор није ухапшен пред народом. Али није превише истраживао него је прибегао резервној варијанти коју је смислио током безуспешног врбовања лажног сведока Лазара из затвора у Фочи. Већ тад је одлучио да ће повезати Теодора са Николом Кавајом, подметнуће му лажно писмо које ће саставити са себи блиским иследницима и ухапсиће га на неком јавном догађају. То му је било лакше изводљиво од оптужбе на основу њему тешко разумљивих записа и коментара из Летописа. Због тога се определио за резервну варијанту коју је сам испланирао у случају да не успе идеја са Летописом. Њему се једино свидело то што је планирано јавно хапшење пред народом као врхунац понижења једног човека. Међутим, он је више радио на резервној варијанти са јасном намером да заплаши свештенство, што је сматрао ефикаснијим потезом. Због тога је остало под велом тајне како и зашто је дошло до одустајања од јавног хапшења на улици. Да ли је неко инсценирао, или је главни стратег други полицајац који је на лицу места све импровизовао у намери да покаже своје неслагање са друштвеном стварношћу? Часлав и безбедоносне структуре све су до детаља разрадили, само се чекао погодан моменат да се ступи у акцију уколико из неких разлога изостане планирано хапшење на улици усред дана, у шта су и сами на неки начин сумњали. Ток догађаја указује да је резервна варијанта, ипак, унапред изабрана, док је претходна радња била само увертира или провера могуће реакције народа. То је тајна коју нико није даље анализирао. Догодило се што се догодило. Оно што је евидентно, договорили су се да то буде уочи Српске нове године. Можда због тога што се у полузатвореној атмосфери окупи више свештеничких породица, уз присуство још неких верника. Унапред је било написано писмо у којем поменути Каваја хвали родољубље и антикомунизам свештеника Теодора позивајући га да дође у Америку, где је он наводно желео да оде. Садржај писма је тако срочен као да је то одговор на претходно писмо, које је једно у низу дуготрајног дописивања. Мало је изгужвано како би се стекао утисак да га је Теодор носио са собом и често изнова читао. Кад је дошло време слављу, Часлав је дошао заједно са својом породицом први како би испланирао акцију. Кад је угледао Теодора, љубазно га је поздравио и трикратно пољубио, прихватио је његов зимски капут, и док га је носио ка чивилуку, неприметно је у горњи унутрашњи џеп убацио лажно писмо. Врхунац дволичења показао је тобожњом забринутошћу због непријатности коју је Теодор доживео насред села у пô бела дана. Чак му је понудио помоћ, на чему му је Теодор уљудно захвалио говорећи да се све догађа по вољи Божијој. То Часлав као да није чуо. Нимало га није дотакло то што ће Теодорова породица ускоро бити обезглављена, он је имао свој циљ. Трогодишњи Ристо се непрестано мотао око њега, не престајући да му љуби руку уз речи: Оче благослови! Ни овај поступак детета није изазвао никакве реакције Часлава, у том тренутку непоколебљивог у злу. Он није желео да у томе види неку вишу поруку. Желео је што пре да оконча своје зломислије, и зато је једва чекао да се појаве инспектори. Убрзо се зачу полицијска сирена, у просторију улетеше наоружани полицајци и инспектори у цивилу узвикујући:
- Полиција, руке горе! Претресај све! Нико не сме да се помери с места!
Недуго затим појави се инспектор питајући:
- Чији је овај капут?
- Мој – рече Теодор.
- Лези! Руке на леђа! – повикаше полицајци.
- Нека човек скине мантију. Знате, брука је… – говорио је Часлав.
- Брука него шта. Поп се дописује са убицом и ’оће да бежи у Америку…
- Ништа не разумем, Бог ми је сведок… – бранио се недужни свештеник.
- Ни Бог ти неће помоћи, ако Га има, издајниче… – претио је главни инспектор.
Теодорова жена и деца, син од три године и једногодишња ћерка, седели су у ћошку склупчани у болу и безнађу. Угледни домаћин, сеоски пекар Живко понудио се да породицу ухапшеног свештеника одведе својој кући, јавно изјављујући да им ништа неће недостајати и да ће свим средствима помоћи њима и ослобађању неправедно утамниченог свештеника. Он је овим поступком показао да је разборит и добронамеран човеком који помаже у невољи. Нису сви присутни били као он. Неки су одахнули што их је предухитрио тако да не морају да се и сами жртвују изазивајући гнев надлежних органа. Попадија Јефимија је захвалила угледном домаћину на понуди саопштавајући да се враћа у парохијски дом. Била је то храбра одлука коју су само ретки појединци разумели. Многи су напустили скуп сретни што нису ухапшени, остали су они који су, поред тога што су веровали у невиност заробљеног свештеника, били храбри да покажу своју људску подршку човеку који је лажно оптужен. Часлав је остао по задатку, али брзо су га разоткрили они који су остали у просторији где је све било под теретом страшног догађаја уместо да буде славље. Узрочник догађаја, Часлав, покушао је да сакрије своју улогу, изјављујући да је Теодор ипак претерао и да му тако нешто није требало. Проговорио је најхрабрији међу њима, пекар Живко:
- Чаславе, извини, али мислим да си ти све ово знао и учестовао у ликвидацији доброг свештеника. Провидно је то што су нашли неко писмо у унутрашњем џепу капута. Чиста намештаљка. Ти си, чини ми се, придржао Теодору капут и однео на чивилук. Само њему и никоме више ниси придржао капут, могао си и да ставиш то оптужно писмо…
- Пази ти како причаш са мном! Нисам ја било ко… – сиктао је Часлав.
- Знамо сви ко си! Полицијски доушник, скоро си убио људе возећи пијан и ником ништа. Мислиш ти и твоје газде да народ ништа не види. Кунем ти се да ћу ти кад-тад доказати умешаност у лажну оптужбу против нашег доброг оца Теодора – узвратио је Живко.
- Кунем се својим свештеничким чином да ћу помоћи оцу Теодору – покушао је Часлав да смири ситуацију.
- Немој, молим те. Немој само ти да га браниш! Биће му само горе. Питам се како ћеш погледати у очи оном честитом Богдану? Њега нећеш моћи да лажеш и што је најгоре за тебе, он те неће напасти овако као ја, рећи ће ти да све препушта Богу, што теби неће значити ништа јер си умислио да си ти бог… – наставио је Живко.
Остали свештеници су ћутали, осуђујући дубоко у себи Часлава због његовог очигледног учествовања у прављењу замке. Веома су се узнемирили суочивши се са чињеницом да живе у времену прогона праведних и трудољубивих људи. Знали су да отац Теодор није острашћени политикант и да му се приписује нешто што није тачно. Али нису имали снаге да се боре са својим реалним страховима, да ће и сами бити процесуирани ако се успротиве диктатури појединца. Били су чак и љути на себе због недостатка храбрости да се суоче са стварношћу и покушају да је промене на боље.
Свима присутним ово је било најгоре могуће вече, не само због тога што је прекинута планирана прослава, већ због мистериозног хапшења ни кривог ни дужног свештеника Теодора. Скоро сви су приметили нешто чудно у понашању свештеника Часлава, који је био сав усплахирен читаве вечери, што је пекар Живко јавно констатовао. Створена је чудна атмосфера пуна мистерија и нејасноћа. Оно што је била непобитна чињеница јесте да је свештеник Теодор оптужен за непријатељско удруживање против државе, што је подразумевало вишегодишње тамновање.
Из књиге – Теодор
