Неговање културе различитости
Одавно су превазиђене све препреке и предрасуде у вези са природним наукама и Грађанским васпитањем, и са наше и са њихове стране. Сигуран сам да нема више оних почетних несналажења као и да питање фонда часова није створило непремостиве неспоразуме и мислим да су у свему томе вероучитељи снагом своје доброте покренули оно најбоље код својих колега у колективу. Знам и добре примере где наставници других наставних предмета говоре похвално о вероучитељима и на све добре начине одговарају на приговоре против верске наставе који долазе од неких група или појединаца. Није мали број других наставника који су успели да изграде своју црквену пуноћу активном комуникацијом са вероучитељима. Оно што је сигурно највећи успех постигли су они вероучитељи који нису ни себе ни друге оптеретили непровереним причама, политичким интригама и идеолошким сукобима. Задржавајући дубоко у себи своје ставове о свему и не пристајући на статус острашћених навијача овога или онога и не желећи да буду ничији агресивни следбеници одговорили су на позитивна очекивања свих који су жељни мира у свету. Свако сврставање у погледу било каквих удруживања на идеолошкој равни раслабљује све који пристају да остану у том стању и статусу. Вероучитељи су позвани и послани да исцеле од таквих сукоба тако што никоме неће ништа оспоравати или наметати. То никако не значи заговарање дволичности, реч је о неговању културе различитости тако што ће свако поштовати друге и другачије и на тај начин промовисати миротворство које превазилази и обеснажује сваку агресивност и дискриминацију.
Школски систем као стална прогресија нових и бољих вредности даје добре могућности свима који су креативни, прогресивн и иновативни. Вероучитељи би требало у свему томе да покажу стварну спремност да узму учешће у интерактивном учењу и процесима инклузије или укључивања свих актера без обзира на све различитости. Ту постоје многа отворена питања у вези са даровитом децом као и са онима који имају одређене сметње у развоју указујући на чињеницу да између ове две крајности постоји већина деце код којих није приметна надпросечност или недостатак. Током школовања могуће је да се пројаве и другачије могућности и ту је важно промовисати непристрасност и педагошку принципијелност без истицања привилегованих на штету других због неких посебности. Овде је потребно да сваки вероучитељ примени две изузетно карактеристичне јеванђелске приче. Ради се о Причи о талантима (Мт.25:14-30), и Причи о сејачу и смену (Мт.13: 3-23). Оно што се може закључити из обе наведене приче јесте да све наше различитости покрећу одговорно стваралаштво без привилегованих или мање вредних појединаца. Једини разуман закључак јесте да се више очекује од оних „који су више добили“ што искључује сујету тбог успешности и завист од мање успешних према успешнима. Сталним актуелизовањем различитих тема на темељу само ове две приче може допринети бољем разумевању многих друштвених догађања уз непрестано подстицање стваралачких активности свакога појединца без пристајања на повлашћени статус било кога због било чега. Ту су присутне и бројке у обе наведене приче што даје могућност реалнијег промишљања свих животних релација тако да закључак да „нисмо сви исти“ покреће потребу да свако мери себе у жељи да ствара и умножава добијене дарове а не да „закопава“ одустајањем од себе. Креативном актуелизацијом наведених текстова уз учешће стручњака из других наставних области осмишљавају се многи процеси и пројекти у савременом школском систему. Сигурно је да би многе теме из књижњвности и историје пре свега на овај начин постале јасније и приступачније и наставницима и ученицима. Због тога су вероучитељи пред великим изазовом да нађу добре начине како би заинтересовали учеснике наставног процеса за отворену комуникацију о свим животним темама и тако допринели стварној креативности и иновативности у школском систему.
Важно је да у комуникацији са свима вероучитељи поступају по речима апостола Павла који каже да кад се обраћа другима то чини тако што „говори као савет а не као заповест“ (1.Кор.7:6). Такође истиче своју добру жељу да покрене саговорнике ка доброти без насиља над њиховом слободом јер „сваки има свој дар од Бога, овај овако а онај онако“ (1.Кор.7:7). Када но овакав начин промишљамо све наше различитости сигурно је да ћемо успети да обуздамо у себи потребу да пребрзо закључујемо о било коме и о било чему. Нећемо лицемерно пристајати на оно што препознајемо као бесмислено, али своје непристајање нећемо пројављивати изазивањем сукоба. Потрудићемо се да у отвореној и аргументованој расправи покренемо тему трудећи се да изнесемо ваљане аргзменте и промислимо аргументе саговорника. Нећемо олако приступати превиђајући чињенице и негирајући стање и сазнајне потенцијале саговорника. Ово се посебно тиче односа са наставницима у колективу и родитељима школске деце. Остварићемо добар успех ако заинтересујемо саговорнике за искрену расправу не очекујући брза решења стално се трудећи да повећавамо међусобно поверење. Због тога је важно да непрестано будемо сведоци живе вере који не пристају на површност идеолошких пропаганди. Тада ће многи са којима се сучељавамо разумети да је идеолошка површност појединаца стварна препрека за културу различитости док је здрава побожност уз стварно знање чињеница увек покретач смислених истраживања, добрих разговора и плодоносних договора.
Доброта као мера
Знајући да нам је „Бог дао биће и вечност а задао доброту и мудрост“ сигурно је да ћемо се трудити да увек и у свему будемо миротворци који се настоје и успевају да превазиђу све недостатке у себи и око себе. Разумећемо да се мир ствара у себи и око себе трезвеним поступањем у пуној усаглашености и истовремености кротости и неустрашивости. То је пут јеванђелског миротворства који је битно другачији од агресивног пацифизма који се заснива на бунту или подаништву, све у зависности од тренутних потреба себичних појединаца или групација. Умеће препознавања и разликовања два различита стања, са једне стране је јеванђелско миротворство а са друге агресивни пацифизам, веома је важно јер без тога долази до бесмисленог уопштавања где изостаје стварни рад на изградњи доброте и мудрости у себи. Само онда кад успемо да усагласимо у себи све Божије дарове и своју делатност бићемо свесни узвишености постојања у времену и вечности. Узрастаћемо као вољена деца Божија тако што никоме нећемо ускраћивати добре могућности и не обазирући се на могуће пропусте и промашаје других бићемо изнад свих палости палих. То је могуће само онда кад победимо у себи гордост као самовољно отуђење од љубави Божије и снагом богољубивог човекољубља оспособимо себе за радост боговиђења и лепоту богоопштења. То је узрастање у „ меру раста пуноће Христове“ (Еф.4:13) где нема места самодовљоности или самоистицању. Ово је спасоносна стварност а не идеолошка конструкција што значи да би требало да сваки вероучитељ покреће у себи и око себе добре спасоносне токове. То је могуће само онда кад прихватимо савет апостола: „Не дај да те зло победи него победи зло добрим“ (Римљ.12:21). Наравно, никако не би требало било кога од људи поистовећивати са злом и проглашавати унапред и заувек злим, јер по речи апостола ми “ не ратујемо против крви и тела (других људи – Љ. С.) … него против таме овога света, против духова злобе у поднебесју“ (Еф.6:12). То је пре свега унутрашња борба свакога човека као стална „приправност за јеванђеље мира“ (Еф.6:15), где је битно прихватити савет: „Гњевите се, али не грешите, сунце да не зађе у гњеву вашем. Нити дајите места ђаволу … никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају …. Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас“ (Еф.4:26-31). Поступајући сходно овој апостолској препоруци сигурно је да ћемо успети да, снагом нелицемерне доброте и непоколобљиве радости спасења, превазиђемо све замке и препреке око себе са жељом да „одсечемо онима који траже повод“ (2.Кор.11:12), знајући да се снага наше вере „у немоћи показује савршена“ (2.Кор.12:9). То никако не би требало разумети као опструкцију против било кога већ као конструктивно превазилажење свих зловоља снагом стварне доброте. Тада је све покренуто изнад бесмисла надјачавања у смислено саостварење снагом доброте која се заснива на истовременој кротости и неустрашивости. Тако се преовладава раслабљеност бунта или подаништва усаглашавањем мудрости и безазлености (Мт. 10:16) и пројављивањем кротости и неустрашивости према свима и у свему.
Кад разумемо јеванђелску динамику живота тако што ништа нећемо сводити на теоријске оквире него ћемо у свему препознавати добре начине како да идемо „уским путем“ (Мт.7:14) трудићемо се да стварно имамо „широко срце“ (2.Кор.6:13). Тако се стиче и непрестано увећава доброта у свему и према свакоме што најцелосније осликава црквену пуноћу живота. То је необориви аргумент у свим сусретима и расправама, како са истомишљеницима тако и са неистомишљеницима. Вероучитељи као промотери доброте у најширем друштвеном контексту требало би да поверено дело јеванђелског миротворства у процесима образовања и васпитања чине будући свесни црквене одговорности и друштвене стварности. Имајући јасно знање о стању света и човека где су „споља борбе а изнутра страховања“ (2.Кор.7:5), уз непоколебиву одлучност да буду „помагачи радости а не господари вере“ (2.Кор.1:24), моћи ће да снагом доброте, мудрости и знања допринесу стварању бољих међуљудских односа у свим живота.
Борба између образовања и катастрофе
Многи истраживачи савремених токова сматрају да се у наше време води борба између образовања и катастрофе. То подразумева слободу од свих теорија завере и опредељеност за победу богољубивог човекољубља над нечовечним насиљем. Да бисмо покренули све најбоље из свакога човека потребно је да не доносимо брзе закључке о тескоби савременог света, јер давно је речено да „свет сав у злу лежи“ (1.Јн.5:19). Дакле, то није терет само нашег времена него је историјско стање још од наших прародитеља Адама и Еве и траје кроз све векове као „уздисање читаве твари“, и чекање да се ослободимо од „робовања пропадљивости“. Ту је важно стварно веровати да се „надом спасосмо“, уз уверење да „нада која се види није нада. Јер кад ко види нешто како да се нада?“ (Римљ. 8: 20-24). Само онда када је наша врема осмишљена на овај начин могуће је суочити се са изазовима времена у коме живимо. Није добро порицати историју и одрицати се савременика понашајући се као „свети остатак“ у односу на „грешнике“ о чијим пропустима радо и са острашћеношћу говоримо. То доводи до тога да појединци у току свакодневних расправа са неистомишљеницима више помињу непомјаника него Бога и чешће говоре о Антихристу него о Христу. Са посебном острашћеношћу помињу паклене муке превиђајући послање да себе и друге утврђујемо у радости будућега века. Ради се о томе да бекство из конкретног историјског тренутка заслепљује наш окоглед тако да погрешно видимо и време и вечност. Тако живимо свој психолошки монофизитизам и онтолошки дуализам без спремности да кроз просвећени динамички дуализам разликујемо добро од зла трудећи се да добрим поступањем покренемо себе и друге на смислено заједничење. То значи да је потребно да са пуно уважавања говоримо о успесима науке и погодностима технолошких постигнућа. То није беспоговорно пристајање на ставове већине него је показивање поштовања према сваком облику људског стваралаштва.
Када се на овај начин суочимо са свим догађајима у свету који изграђујемо заједно са многима и наш литургијски живот биће целосбији и смисленији. Тада је могуће да и без много речи и сувишних расправа покренемо неке на дубље разумевање смисла постојања. Свака негација људских активности унапред и без реалног знања чини нас неадекватним саговорницима који мисле да ће негацијом учинити било шта добро. Зато је важно да схватимо да нико не зна све па ни ми теолози, али да сви заједно напредујемо у знању ако идемо путем поверења и уважавања. Само на тај начин можемо доприносити напретку образовања и превазилажењу катасртофа са којима се суочавамо због ратова и природних непогода. Много можемо доринети промени свега на боље ако успемо да уверимо себе и све око нас да добро разумемо почетни благослов Божији човеку у вези одговорности према васцелој творевини. Одговорност вероучитеља састоји се у подстицању школске деце да разумеју да је човек „цар твари“ – литург кој богослужи у свим својим животним делатностима. На то указују речи Божије из Књиге постања којима овлашћује човека да свему створеном „надене име“, уз благослов: „ Рађајте се и множите се, и напуните земљу и владајте њоме“ (1.Мојс.1;28). Кад ово исправно разумемо преузећемо одговорност да променимо стање свега на добро тако што ћемо се определити за самокритику уместо осуђивања других. Тако ћемо уливати оптимизам новим генерацијама да „владају земљом“ тако што ће служити (литургисати) на различите начине да би све добило своју пуноћу у сапричасној радости. Читајући речи похвале на рачун свога вероучитеља од стране великог научника Михаила Пупина можемо наћи добре обрасце тражења и налажења начина да се ученици покрену да траже решења уместо да се изговарају лошим стањем у друштву. Важно је да покренемо јеванђелски оптимизам и снагом радосног космизма и отворене антропологије понудимо ваљане одговоре на све друштвене актуелности. Када то чинимо „у мудрој кротости“ (Јак.3:13) сигурно је да ћемо разумети друге, као и они нас, на прави начин. Бићемо саговорници који се уважавају а не истомишљеници по присили и под притиском себичних интереса.
Важно је бити активан и на друштвеним мрежама не обазирући се на лоше стране због непристојног понашања појединаца. Бесмислено је одустајати од тог облика сведочења доброте и комуникације са свима, само је потребно бити изнад бесмислених вређања. Непримерено је понашање појединих верника који не могу да се уздрже од зловоље. Само онда кад друштвене мреже разумемо као ефикасан алат у промовисању смислених вредности нећемо се опредељивати за непотребне расправе по принципу „напад је најбоља одбрана“. Уместо тога настојаћемо да превазиђемо сваку празнину у себи и да пројавимо да смо разумели позив да служимо свима а не да било кога прилагођавамо себи. Због тога је негација друштвених мрежа уз изговоре о постојању оних који вређају и вребају друге неразумевање наше улоге у смисленој пуноћи постојања. Замислите апостоле да су одбили послање да проповедају васкрсење „по свему свету и сваком човеку“ (Мк.16:15), не желећи да иду изван Јерусалима. То је незамисливо. Зато је важно рећи да би требало непрестано превазилазити све наше потребе за изолацијом од света и затварањем у било какве уске оквире. То значи да је потребно да верујемо да можемо дати пуни допринос тријумфу образовања над катастрофом непоколебљивим сведочењем и позивањем свих и свега да се непрестано враћамо и утврђујемо у „радости спасења“ (Пс.51:12). Дакле, потребно је да будемо ненаметљиво присутни у свим стваралачким постигнућима.
Радост спасења
Само онда кад успемо да покренемо једни друге ка заједничком тражењу смисла сигурно је да ће све наше расправе бити умесне а разлике премостиве. Будући свесни да није мали број људи који су сами себе окупирали себичним инетересом сва своја настојања требало би усмерити ка стварању нових и бољих односа међу људима тако што ће свакоме у правом плану бити смисао постојања а не борба за опстанак где јачи тријумфује поражавајући и окупирајући слабије. Тако се губи радост спасења у стању где „средства тријумфују над циљем“ тако што је све допуштено ако је сведено на људска права и дужности. Потребно је зауставити рашчовечење човечанства које се троши због неспремности за разговор и договор. Свако је оптерећен собом, својим тренутним потребама и себичним циљевима где је саомоостварење постало одредница успешности док се самопревазилажење проглашава за слабост и стање немоћи и незнања. Неопходно је покренути савременог човека из овог суноврата како би све своје мислене и делатне активности промишљао и осмишљавао озбиљно и одговорно. Овде је важно истаћи и то да није смислено закључивати да је сукоб нешто неизбежно уз позивање на дело „Поп Ћира и поп Спира“. Без превиђања стварних чињеница потребно је приказивати поучне библијске делова као и примере из светитељских житија. То никако не би требало да буде систем одбране и напада већ начин осмишљене едукације стварних „суграђана светих и домаћих Божијих“ (Еф.2:19).
Верска настава требало би да буде активни коректив стања немоћи која је последица сукоба и неразумевања међу људима. То захтева јаку заједничку стратегију свих актера, од састављача планова, програма и уџбеника до конкретних извршилаца наставних процеса. Ту је важно да свако има јасно доктринарно самоодређење са уважавањем других верских идентитета који учествују у школском систему. То је добра полазна основа за сарадњу у погледу исправљања многих друштвених девијација од породичног насиља до свих облика дискриминације. То подразумева заједничке стратегије помирења завађених у свим друштвеним контекстима, од идеолошких до етничких и религијских. Кад се на овај начин стекне друштвено поверење онда свако изграђује свој верски и етнички идентитет у суживоту са другима. Тако нико није не против кога и сви смо једни са другима, не просто једни поред других. То је јединство у различитости тако што се свако труди да боље упозна и више поштује свога комшију остајући непоколебљив у свом уверењу. Људи који се колебају због несигурности свога става често постају агресивни према другима и другачијима. Важно је због тога да верска настава буде слободна од свих недоречености, површности и једностраности што захтева јасну црквеност сваког вероучитеља. Вероучитељ учи и учи се непрестано напредујући у трагању за смислом тако што највише коригује самога себе и будући такав покреће многе поред и око себе. Тако постаје важан чинилац који доприноси тријумфу образовања над катастрофом снагом непоколебљиве вере и спремношћу да служи спасењу света и човека. То значи да је важно да се покрену суштинска питања о смислу и циљу човековог живота без претњи о вечним мукама и празнословица о „оном свету“ сходно литератури коју репрезентује прича „Еро с оног света“. То би требало препознати као оповршену духовност која захтева коренити преображај што је могуће онда кад сви заједно трагамо за стварним разумевањем и прихватањем невозаветних речи: „Што око не виде и ухо не чу и у срце човеково не дође, то припреми Бог онима који Га љубе“ (1.Кор. 2:9). Само тако покренућемо се из свих животних тескоба у тражење и налажење стварног смисла постојања. Бога ћемо доживљавати у контексту наше богодароване слободе и Његове безусловне љубави. Време и вечност мерићемо радошћу спасења и то ће пробудити нашу одговорност у свему и према свима.
Вероучитељ је просветитељ по призвању и послању што значи да снагом своје вере и свога знања непрестано превазилази све препреке у себи и око себе. Важно је да свему одговорно приступа, ништа да не превиђа већ да све промишља са пуном одговорношћу, креативном озбиљношћу и непоколебљивим оптимизмом. То захтева висок степен сарадње и међусобног поверења са онима са којима саостварује своју делатност, од других вероучитеља до свих наставника, ученика и родитеља. Имајући чврсто црквено утемељење у пуноћи литургијске радости моћи ће да сведочи радост спасења свима и тако доприноси бољитку свих и свега. Нашавши путоказ у речима апостола: „Ко ће нас ратсавити од љубави Христове? Јер смо уверени да нас ни смрт, ни живот … ни садашњост, ни будућност … неће моћи одвојити од љубави Божије која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Римљ.8:35-39). Када на овакав начин изграђујемо сигурност вере и јасно знање о потреби да показујући одговорност према свима и у свему сигурно је да ћемо све што радимо чинити са опредељењем да служимо бољитку и напретку света и човека. Чак и онда кад то не препознају сви око нас важно је да ми будемо непоколебљиви у опредељењу, што је од посебне важности за вероучитеље чија делатност се може описати као стално излажење на раскрснице друштвених догађања, са примарним задатком да се многи позову да узму учешћа у Гозби Царевог Сина која се јеванђелским језиком означава као „велика вечера“ (Лк.14:16-24).
Када вероучитељи себе препознају као гласнике који позивају многе у радост вере ништа им неће бити тешко јер ће у први план ставити добробит својих саговорника које већ од самог почетка доживљавају као саучеснике. Неће се оптерећивати собом него ће бити изнад сваког евентуалног злонамерја других тако што ће се трудити да у свему буду добронамерни тудећи се да сачувају присебност у себи како би могли да сведоче лепоту вере. Дакле, снагом есхатолошког оптимизма могуће је бити изнад свих овосветских догађања јер се у први план ставља добронамерно сведочење а не претња неистомишљеницима. Сваки вероучитељ који живи снагом молитве и лепотом покајања, праштања и помирења увек ће бити изнад свих људских тескоба. Никад неће бити друга страна у сукобу јер неће никога прогонити и своје прогонитеље побеђиваће аргументима богољубивог човекољубља. Сигуран сам да је све ово могуће онда кад све чинимо као „прекаљени борци“ трудећи се да то увек буде „без гњева и двоумљења“ (1.Тим.8). Тада ћемо се уверити да доприносимо напретку вере радујући се што покрећемо многе да „видевши наша добра дела прослављају Оца нашег Који је на Небесима“ (Мт.5:16). Важно је да ово не покрене било чију гордост која све обесмишљава. Потребно је да увек идемо напред не оптерећујући се претходним успесима јер тако одустајемо од стваралачке пуноће. Потребно је да увек желимо да буде још боље и верујемо да можемо неупоредиво више.
Часопис ЧУДО
