Овидије Црномарковић био је професор. Учио је студенте људским правима. На разним факултетима. Катедра у родном граду очајавала је због пречестих путешествија и верно чекала повратак ненадмашног тумача неразрешиве позиције савременог субјекта који из прашуме норми о свему што по сваку цену мора бити одбрањено, најчешће обитава изван права као реалне појаве. И остаје пун слободе у свету виртуелног умрежавања са пријатељима и непријатељима, страховима и изазовима и оним собом на којег га обавезују деклерације и конвенције. Забога!
Јелена Црномарковић предавала је Римско право. Њен син Константин, Облигације. Када је добила првог унука, немарећи велику породицу, као да се представља бруцошима на првом предавању, гласно је изговорила латинску мудрост да је име судбина, и узвикнула: Овидије! Тако је тек рођени субјект права започео извесни живот не слутећи да је његова будућност највише осујећена невидљивим предодређеностима сакривеним у миријаде мимикрија и консензуса, међу којима људска права заузимају неприкосновено место. Овидије тада није могао да зна да ће личне тежње и стремљења чинити тек илузије слободних избора према ономе што је за њега одбрањено као по природи и породичним запоседањима већ припадајуће. Предавање страстима младости и животу као непоновљивој игри природе и друштва, изван сваке сумње непогрешиво усмереног талента, претварало се у тек срамежљиву пролегонему беспрекорној академској каријери и ерудицијској лакоћи разумевања еманципације и просветитељства.
Овидије се припремао за велику конференцију о људским правима на којој је имао уводни реферат о још много и много људских права које демократски правни системи у владавини права нису успевали да целовито заштите па су се о њима бринули експерти међу којима је он предњачио. Дошао је и тај дан. Ручни пртљаг чекао је спреман за пут. Одело му је пристајало као беспрекорна биографија. Фантастично путовање отпочеће бананама које је Овидије по савету колеге са медицине најрадије уносио у празан желудац. Између непрегледних полица пуних свежег воћа Овидије није успео да пронађе продавца. Лутао је по огромној продавници очајавајући због нервозе унутрашњих органа изазване лошом координацијом чулних надражаја: стомак се борио за место одморног ока и привилегије коју вид има у односу на варење. Непримерено се обрадовао љупкој фигури униформисане продавачице и затражио банане. Одговор да ће све око банана морати да уради сам збунила је окорелог познаваоца људских права. Узалудно је истицао да продавац има стриктну обавезу предаје ствари купцу као и економску законист да је у формирању цене конкретан људски рад неизоставна варијабла друштвене поделе рада, да нема развијену вештину мерења воћа као ни трговачке квалификације и да ако он као купац учествује у уговору о продаји на страни продавца, сходно начелу еквиваленције узајамних давања мора добити повлашћену цену за ангажовани рад као основно људско право… Продавачица је позвала радника обезбеђења који је испратио професора до излаза из ланца трговачког монопола.
Нервоза је уз празан резервоар превелики почетни ризик за возача који треба да стигне до аеродрома. На бензинској станици поновио је историју случаја банане у супермаркету. Када је сазнао да као рад на сиц мора обавити послове и радне задатке точиоца дизел горива није упао у клопку из самопослуге. Схватајући да аргументи људских права која између правног система и тржишног монопола волшебно нестају у унутрашњим џеповима секјурити сервиса, напустио је простор бензинске станице и аутомобил усмерио према паркингу испред зграде у којој је становао.
Таксиста је био љубазан. Овидије је изабрао најбољи градски такси. Због хигијене и плаћања банкарском картицом. Недостатак хигијене схватао је као недостатак одлучујућег разлога да учествује у повезаном понашању појединаца а располагање зарађеним новцем као продуженим економским изразом елементарног људског права на рад и резултате рада држао је за парадигму друштвеног односа регулисаног нормом којем је посветио живот. Када је таксисти пружио картицу овај му је рекао да још није набавио преносиви терминал и да услугу превоза мора платити кешом. Овидије више није веровао да постоји. Протрљао је очи и започео правну анализу новонастале ситуације у којој је трпео већ трећу грубу повреду људских права. Таксиста се није обазирао на мудре и елоквентне реченице. Притиснуо је дугме и активирао централну браву. Осврнуо се према путнику и рекао му да позове некога ко ће му донети готов новац. Већ у паници, професор је почео да преврће по џеповима. И последњи новчић из џепа придружио је укупној суми коју је исплатио возачу и љутито напустио возило.
Редови испред шалтера на аеродрому увек су налик широким кадровима масовних сцена из апокалиптичних филмова о симболичком трансферу Нојеве барке на епохални контекст. Овидије је замолио углађеног господина да га пропусти јер му је време за чекирање управо истицало. Молба је у разумевању услишена. Незаинтересована службеница обавестила је узрујаног путника да је за његов лет предвиђено електронско чекирање и да она не може да му одреди место у авиону и изда бординг карту. То је била кап која је прелила чашу. Професор се позвао на своје неспорно право избора како ће потвредити место у авиону по унаред исплаћеној карти и одбио да напусти место на шалтеру до остварења стеченог права. Овога пута радника обезбеђења заменио је полицајац који се веома љубазно побринуо да се професор смири и напусти ред. Припадник крајње консеквенце остварења људског права посредством апарата који их гарантује, службено лице које се непосредно односи са субјектима, учинило је максимум напора да покаже разумевање за видљиви облик растројства са којим се грађанин Овидије све теже носио. Нашла се однекут флашица воде, слободна столица и влажна марамица.
Тешко је поднео истину да ће изостанак са велике конференције постати део његовог професионалног искуства и личне биографије. Прибрао се због обавезе да у свакој прилици одржи достигнути ниво укључења у целину друштвеног бића које се од човека његовог формата очекује и одлучио да нова искусртва сравни у тишини дома. Чувајући се од већ доживљене непријатности упутио се ка најближем банкомату да подигне новац за такси. Убацио је картицу и укуцао жељени износ. Зачуо се метални звук. Картица је нестала из видног поља. Апарат се намах утулио. На дисплеју је писало ерор. На следећем екрану било је исписано упутство за вађење нове картице пошто је постојећа због техничког квара на апарату трајно недоступна кориснику.
Овидије се погурио.Одмакао се од банкомата. И од света.
Овидије Црномарковић и поред свега био је и даље највећи стручњак, професор, промотер и апологета људских права.
Сео је на клупу испред аеродромске зграде и упитао се да ли би сам измерио банане да га је мати родила испод шљиве док је отац љуштио стрњиште.
И то су ваљда нека људска права о којима се не расправља на конференцијама због чега његов изостанак не би био примећен.