Између знања као информације, макар се радило и о „православном“ знању, и (са)знања као искуства (реч је о црквеном искуству) постоји суштинска разлика. Знање као информација у најбољем случају може да задовољи интелект и ту човекову димензију. А ј ш је такво знање безживотно, бескорисно, веома често може бити и опасно, окрутно и сурово. Оно нема снагу и моћ да изнутра мења, надахњује, преображава и богати човека. Шта више оно може, али и не мора, да окошта, парализује и уништи све остале човекове духовне моћи, да неутралише сваку његову тежњу за променом и преображајем и да ствара духовно мртве људе. Бојим се да управо ова врста знања као „информације“ преовладава још увек у нашим школама, у школској и парохијској катихези, тамо где постоје, и да у томе треба тражити суштински узрок свеопште кризе црквеног идентитета.
Људи данас траже Христа а не „информацију“ о Христу, траже Цркву а не „теорију“ о Цркви, макар била и православна; вапију за Црквом као реалном и конкретном богочовечанском заједницом слободних личности а не за Црквом као бирократском религиозном институцијом. Од црквене јерархије очекују да им буду оци, учитељи, духовници, браћа а не „стручњаци“ за обреде и ритуале, „управитељи савести“ и недодирљиви и неприкосновени садистички ауторитети којима треба да се покоравају и потчињавају.
Православна теологија је опит, знање као искуство, само искуство. Богословије је доксологија и молитва у појмовима, мисаона и логичка слика свеукупног црквеног искуства. Истина, црквено искуство се може изражавати и саопштавати на мноштво других начина. За разлику од „академске“ православне теологије и класичне катихезе новијег времена, где су се библијске истине и текст учили напамет, црквена теологија и катихеза црквеног искуства дају примат учењу in vivo а не in vitro. Оне се одвијају у три етапе: окусити (видети), просуђивати и деловати. Дете, ученик, студент и одрастао човек се укључују у црквену заједницу хране са божанским хлебом и вином (причешћује се) -тада је он окусио и видео- а затим се оцењује значај, бира служба у Цркви, тј. просуђује и делује. Црквени учитељ ту није „адвокат“ Бога него члан црквене заједнице у којој сви чланови имају нско искуство и прасазнање о Богу. Они су сви заједно са Богом и на Божанском путу, где се сви труде да тај пут убрзају. Ово нас упућује па још један закључак: да је литургијско образовање и васпитање саборно, како у погледу целовитости и свеобухватности, тако, и, и што се односи на све (све узрасте и полове заједно) на једном месту, у локалној евхаристијској заједници (парохији). Поставља се сада питање ако је то суштина црквеног васпитања и образовања (литургијско васпитање) чему онда веронаука за предшколску и школску децу, средњошколску омладину и студенте; чему онда породична катихеза о којој се данас много говори, чему посебне црквене школе: богословије, институти, академије, факултети? Будући да данас не функционише парохија као евхаристијска заједница, или функционише, само номинално, зар је уопште могуће литургијско тј. истински црквено образовање? Нису ли данас заправо црквене школе једини центри стварног црквеног васпитања, не подцењујући рад и појединих других центара (манастира, парохија, епархија)? Имамо ли данас довољно зрелу црквену и евхаристијску свест, виђење света и живота, која би у пракси могла да спроводи литургијско васпитање?
Одговор на ова питања није једноставан али она траже одговор. Литургијско васпитање и образовање, као саборно и свеобухватно не искључује да тако кажем, посебне врсте образовања и васпитања (деце, ученика, студената, одраслих, породице) нити постојање различитих црквених школа. Напротив, те две врсте образовања су међузависне. Образовање за посебне узрасте и постојање различитих црквених школа, чак много више разноврсних и различитих но што је сада случај, има, не само педагошко, већ и оправдање због реалних потреба Цркве и околности у којима живи. Потребни су јој <ж/људи, без обзира на различита занимања и професије, „стручњаци“ из свих области, знања и искуства свих, али само ако су унесена и дарована у литургијску заједницу. То значи да је литургијско васпитање, сама Литургија, тј. Црква једини суштински субјекат васпитања. Она је васпитни циљ, васпитни садржај и васпитни метод. Посебна васпитања, све једно да ли је реч о посебним узрастима или, посебним школама, даће плодове, и имају свој пуни смисао, ако су органски везани за Литургију, ако се у њима манифестује литургијски дух, атмосфера и садржај; ако те црквено-просветне институције функционишу на црквеним основама. Уколико су пак они одвојени од Литургије и немају црквено-литургијски карактер засигурно не могу дати жељене плодове које очекујемо, ма како били на потребном „стручном“, професионалном, научном и дисциплинском нивоу.
Кад су у питању литургијско виђење света и живота, црквена зрелост и начин мишљења чини се да смо у том погледу, речено језиком психологије личности, адолесценти. Парохије нам, у већини случајева, само номинално функционишу на литургијскоцрквеним основама. Исти је случај и са другим црквеним институцијама. Та се ситуација не може преко ноћи променити, по најмање неком одлуком или декретом „с врха“. За то су неопходне црквене личности којих нема довољно и неће их бити без нове, црквене праксе. Зато се решење проблема не може одлагати, мора се почети јер без тога нема црквене, духовне, моралне и културне обнове нашег народа.
Ако данас у пракси, породица, парохија, школа, епархија, манастири, нису васпитно-образовни центри, или су то веома мало, то довољно говори колико је бреме пало на црквене школе и каква је њихова одговорност? Зар то није довољан разлог да се учини све што се може учинити да се васпоставе на црквеним основама у сваком погледу? Од овога не видим важнији проблем који би више привлачио нашу пажњу и трошио енергију, нити значајну потребу за веће „инвестиције“.
Теолошки погледи 1994. год
