Богатство своје духовности и онтологију свога унутарњег искуства, уз сав историјско-есхатолошки динамизам и својствену му богочовечанску пуноћу, Православље открива у низу својих карактеристичних обележја. У православној култури репрезентује се дубоко и богато искуство духовног живота са многим стремљењима и струјањима која се сабирају у ономе што карактерише и пројављује етос Цркве, налазећи се истовремено у интеракцији са многим аспектима нашег делања, па тако и са језичким феноменом.
Међу темељне духовне и културне појмове у српској култури свртава се светосавље. Основа светосавља јесте култ Светог Саве, док резултат тога култа представљају вера, етос, менталитет, културна и историјска компонента, тј. оно чиме се православље српског народа препознаје у широком дијапазону васељенског православља. И заиста, као јединствени феномен у историји хришћанства светосавље црпи своје утемељење у личности првог српског архиепископа, његовом подвигу и свеукупном животу, јер је управо он био тај који је најдубље уврежио и најшире разгранао лозу васељенског православља у српском етносу, и обратно: српски етнос је превладао своје етничке границе, категорију свога тела и крви – своје биологије, и ушао у област духа, постајући тиме признат и по томе препознат. „Мало је ко међу хришћанским светитељима успео да се напоредо одликује и као аскета и као државник, а да увек и у свакој прилици остане Христов монах”, с правом истиче М. Марковић. У литератури на ову тему нарочито се издваја књига Светосавље као философија живота Преподобног Јустина (Поповића). У њој је светосавље уобличено као филозофија живота и размотрено са више релевантних аспеката (нпр. културног, друштвеног, аксиолошког, просветног). Према оцени владике Николаја (Велимировића), једног од највећих представника српске теолошке мисли, ова књига надмашила је сва дела из дотадашњег Јустиновог опуса, а Јустин – као што је познато – слови за бриљантног богослова и врсног интелектуалца. Оно што је посебно значајно за сâм предмет анализе јесте што је у питању прво систематско сагледавање светосавља као потпуне и заокружене филозофије живота. У том контексту светосавље се интерпретира као ентелехија, врховно начело, животворни принцип и сила српског народа и српске историје, па га отуд ава Јустин назива душом наше душе, срцем нашег срца, животом нашег живота. Треба подвући да светосавље не треба тумачити као неку нову религију, тим пре националну. Уколико се руководи искључиво националним идејама, народ не може много постићи, нити се у хришћанству, уосталом, може говорити о категоријама попут националне религије или националне теологије, што уместо истиче владика Николај. Ипак, залагања Светог Саве у погледу задобијања самосталности Српске цркве, нажалост, поједини историчари (и не само они) тумачили су као тежњу ка стварању нове националне религије. Разуме се, такав став је неприхватљив, јер националну Цркву не треба поистовећивати са националном религијом. Стварањем Српске цркве Свети Сава није желео да распламсава шовинизам међу Србима – што експлицитно наводи и Свети Николај Велимировић – нити је мање био свестан опасности које пут националне религије са собом носи. На тај начин, светосавље се може одредити као аутентични српски национални доживљај православља, односно – како је то језгровито формулисао Свети Николај Српски – православно хришћанство српског стила и искуства. У светосављу су испреплетана два слоја: црквени, који је саборно благодатни, и народни, будући да светосавље представља „непресушни извор свих животворних, стваралачких сила наше народне душе, нашег народног срца, нашег народног живота, нашег народног прогреса, наше народне просвете, наше народне културе; једном речју: наше народне историје”.
Можемо уочити да се веза са историјом овде експлицитно наглашава, и то није без основа. Како оцењује историчар М. Ковић, једина институција која је сачувала свој континуитет од периода Светог Саве па до данас јесте Српска православна црква. Она има немерљиву улогу у чувању колективног сећања, у прејемствености духовних вредности. Митрополит Амфилохије Радовић умесно примећује да је Свети Сава својим личним опредељењем за Царство небеско „усмерио доцније истом циљу не само свога оца Симеона Немању него и цео свој народ, благодарећи огромном утицају њих двојице на њихове потомке и на цео Српски народ. То светосавско опредељење је временом сазревало у души Српског народа, постајући саставни део његове колективне свести и саборне самосвести”. О томе колико је вера и духовност значајна за Србе писали су и страни познаваоци српских прилика, између којих и Арчибалд Рајс. Он наводи да вера одржава српски народ и поручује Србима да је чувају јер, упозорава Рајс, „ваш народ, оног дана кад је напустите, биће изгубљен”.
КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА
