Под окриљем Цркве као везивног ткива српског народа вековима се чувају национални идентитет, култура, вредносни систем. духовност. Црква шаље универзалне хришћанске поруке као уд Тела Христовог унутар васељенског Православља, међутим она једнако чува култове Светог Саве, Светог Симеона, Светог кнеза Лазара и др., где се не запажа само излаз историјског у домен трансцендентног, са јасно израженим порукама хришћанског идентитета, већ и историјска упоришта српског народа, односно – према Ковићу – кључна „места сећања” која Србе разликују од других православних и словенских народа, чак и оних веома блиских. Отуда није случајно што су, на пример, на фрескама Архангелске саборне цркве у московском Кремљу у XВИ веку живописани управо Свети Сава, Свети Симеон и Свети кнез Лазар. Није случајно ни то што је напорима већег броја покољења на Врачару сазидан велелепни заветни саборни храм српског народа, замишљен тако да буде „видни и вечити споменик дубоке захвалности свега српског народа своме највећем препородитељу и угоднику Божјем светитељу Сави Српском”, како се наводи у Повељи која је положена у темеље Храма 1939. године. Ова богомоља посвећена је Светом Сави, а крипта Светом великомученику Лазару Косовском, чиме се светосавље повезује са косовским заветом, што није ствар случајности, већ произилази из истоветности њиховог опредељења за Царство небеско. Светосавље је заправо спона наслеђа које су Света браћа Ћирило и Методије оставили српском народу (и осталим Словенима) са наслеђем Светог кнеза Лазара. Како примећује митрополит Амфилохије Радовић, „семе које су у душу Српског и осталих словенских народа посејали још Св. Кирило и Методије и њихови ученици; које је Свети Сава и светородна династија Немањића умножила, залила и једном за свагда учврстила – оно је, као семе опредељења за Царство небеско, доносило временом изобилне плодове. Један од тих плодова јесте и Косовски завет. Косовски завет је у ствари – мученичком крвљу потврђено и посведочено опредељење светосавско, а пре њега кирило-методијевско и клименто-наумовско опредељење за Царство небеско. Јер земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека”. Према томе, може се рећи да је ћирило-методијевско опредељење код Срба резултирало у светосавско, а оно пак у косовско одн. косовски завет.
Термин светосавље се најпре јавља на подручјима преко Саве и Дунава, на територији Аустрије и Угарске, где је српски народ, по угледу на тамошње становништво, на дан светог Саве организовао светосавске свечаности за народ, обично након литургије. На тај начин, светосавље се тумачи као „српски духовни одговор моделу европског светковања, али је садржај био веран традицији, а име је добио из синтагми: светосавска служба, светосавска забава, светосавска свечаност”. Светосавље као духовно усмерење и теолошко-философски покрет развија се и продубљује у међуратном добу. Интенција богословске и световне интелигенције која је заступала позицију светосавља била је унапређење богословске и религијско-филозофске мисли, као и крчење пута, у условима шире духовне кризе, до трајних православних основа у српском народном бићу. Оно за чиме је светосавље трагало јесте живо историјско предање српског народа, његово оваплоћивање у свим сферама модерног живота, али и његово универзално значење, путем поистовећивања са Црквом као богочовечанском саборном реалношћу. И заиста, за разлику од идеје о револуционарном преображају друштва, светосављем је одабран поуздан темељ за духовни препород тадашњег српског друштва, а тај фундамент огледа се у христоликој личности светог Саве, као угаоног камена српске културе и историје, лишен било каквог односа антрополатријске природе. Из предговора књиге Светосавље као философија живота Светог владике Николаја Велимировића (а тај предговор је датиран 1953. годином) сазнајемо да је у овом смислу овај термин прихваћен и раширен од стране млађих професора и студената Богословског факултета у Београду.
У наше време лексема светосавље активно се користи у српском језику, свакако најфреквентније у оквирима религијског дискурса. Међутим, постоје случајеви када се дата лексема везује за наратив који јој је по природи стран, а у оквиру ког јој се додељују неодговарајућа обележја, у првом реду политичко-идеолошка, често уз интенцију депласирања. Слична је ситуација и са појединим дериватима – рецимо, придевом светосавски – што се посебно запажа на нивоу лексичке спојивости (уп. нпр. светосавска идеологија [?], светосавски мит [?]). Према таквим интерпретацијама и језичкој употреби треба бити нарочито обазрив, утолико пре што се удаљавањем од аутентичног смисла речи, или његовим потпуним занемаривањем, отвара пут у пространство квазиистина, псеудорелигије и, готово неизоставно, језичке манипулације. У примеру светосавље о томе не може бити речи, будући да се све светосавске вредности изводе из Христа и своде на Христа, па тако светосавље – било да се посматра као комплекс светосавских идеја, било као комплекс светосавских метода – извире из Христа и Његовог Јеванђеља. Други контексти у које се светосавље ставља, а који излазе из духовних оквира (политички, идеолошки и сл.), противурече његовој суштини. Осим тога, за утемељење светосавске културе пресудан значај имало је Савино опредељење да српски народ не поведе ни на Запад ни на Исток – већ искључиво према Богочовеку Исусу Христу – што кореспондира са подацима које бележи Доментијан о првом српском архиепископу: „Угледајте се на мене као ја на Христа, идући ту за апостолом Павлом. То је поуздан путеводитељ и показатељ свакоме православном Србину, који, ако је одиста светосавац, треба да мисли, осећа, дела по угледу на светога Саву, а то значи – преко њега – по угледу на Христа”.
КРАЈ СЕРИЈАЛА
