Али рекли бисмо да чин „жена непорочних“ које саздадоше мноштво молитава предводи у Пушкиновој концепцији Преподобна Касија (Икасија, Касијана), вишеструко обдарена монахиња из доба цара Теофила (829-842), за коју су остала забележена сведочанства да је основала манастир у Цариграду, да је била веома лепа, образована и племенита порекла, те да је живела „филосософски богоугодно, оставивши многе списе“ (Симеон Магистар, Георгије Мних, Михаило Глика, Георгије Кодин) (Симић 2011: 14-30). Из њеног богатог опуса, који поред сакралних садржи и профане стихове (гноме, епиграми), у ризницу богослужбених песама Цркве од Истока ушле су Слава на Господи возвах на дан Св. муч. Гурија, Самона и Авива (15. нов.), Слава на Хвалите на јутрењу 13. дец. (спомен Св. муч. Евстратија, Мардарија, Авксентија, Евгенија и Ореста), Слава на Господи возвах на дан Рождества Христова („Августу јединоначалствујушчу“), четири ирмоса канона на Велику суботу, Слава на стиховње на вечерњу на дан Рождества Св. Јована Крститеља (24. јуна) са натписом „Исаији ниње пророка глас“ и, што је за нас од особитог значаја, Слава на Хвалите на Велику среду „Господи, јаже во многија грјехи впадшаја жена“ (Симић 2011: 20-30). Ова потоња песма изводи се „во дни великого поста“, тачније, на Велику среду, а то је и дан када се последњи пут изговара Сиринова молитва (Симић 2011: 60). Мати Пушкинова преминула је 29. марта те 1836. године, и више је него вероватно да се песнику урезала у сећање служба Велике среде, испуњена трагизмом и болом, служба у којој се верни опомињу ноћи што ју је Господ провео у Витанији, у дому Симона губавог, када Му је жена грешница излила на главу многоцено миро и тиме Га припремила за погреб (Мт. 26, 12), служба одржана четири дана уочи смрти Надежде Осиповне, 25. марта. Касијине песме он се с правом сетио и 22. јула, на празник Равноапостолне Мироносице: почетак те песме, наиме, гласи „Господи, јаже во многија грјехи впадшаја жена Твоје ошчутившаја божество, мироносици вземши чин, ридајушчи миро прежде погребенија приносит“, а даљи ток њен сазвучан је песниковом покајном, сузном настројењу, и у сагласју је са његовим осећањем властите палости, о коме смо већ говорили.
„Жене непорочне“ противстављене су и овој „жени огрезлој у многим гресима“, и прамајци Еви, такође поменутој код Касије. Духоносна песникиња, иначе, не једном у своме литерарном наслеђу велича „збор мудрих девојака“ (стихира за 13. децембар, ирмос „Волноју морскоју“). Али зашто епитет „непорочне“? Црквенословенизам „непорочен“ (грч. ’άμεμπτος) има значење „неукоризненный, не заслуживающий осуждения, вполне добрый“; „достаточный, обильный“; (о пасхалном јагњету у Јудеја, Лев. 21, 22-23): „неопороченный“, „без всяких телесных недостатков“ (Дьяченко 1993: 348). У богослужбеним текстовима овај се атрибут (са префисима пре- и все-) понајвише везује за Богородицу; непорочним се, даље, назива и сам пост (у канону на јутрењу за уторак прве седмице Великог поста); у руском тексту Новог Завета срећемо га 16 пута. Непорочност је мера људског достојанства, мера достиглости у пуноту, у висину Христову. То је и украс који је, у ранохришћанској естетичкој доктрини, драгоценији од сваке овоземаљске лепоте (Бычков 1991: 37). Ово је разлог због кога ће Пушкин сачинитељкама божанствених молитава приписати управо поменути атрибут, врлину над врлинама, која је изнад похвала и која земаљско уздиже ка небеском (Св. Григорије Ниски) (Ниски 1994: 13-14), јер је непорочност својство нетљенога Бога.
Даром молитвословља и свецелом устремљеношћу ка словесном жртвоприношењу Богу прожети су, у Пушкиновом виђењу, и „отцы пустынники“. Биће да је разлог посебног издвајања оних благодарећи којима је „пустиња процветала као крин“, а чије је подвизавање подробно описано у „Историји монаха у Египту“ (крај IV в.) (Руфин 2002: 78-203), песниково познање да је управо у њима у преизобилности обитавао псаламско-пророчки и првохришћанско-харизматички дух. Савременик ових чудесних „добрих и благообразних стараца“ – калуђера и саподвижник њихов је и аутор молитве чијег се препева Пушкин подухватио, „пророк сиријски“, Преподобни Јефрем, „лиричар, појац и мелод и у богословљу“, који „у предавању општецрквеног учења постиже велику снагу, остварујући уметничку синтезу“ (о. Георгије Флоровски) (Флоровски 1997: 233, 238). Није случајно, дакле, руског песника привукао Учитељ са крајњег Истока који је управо поетском дару, „ванредној интимности и проницљивости“ (Флоровски 1997: 233), дуговао углед и популарност. Али функција прве синтагме у експозицији Пушкиновог препева, чини нам се, није само у успостављању асоцијативних веза са временом и средином у којој је дело настало и ликом његовог аутора: „отцы пустынники и жены непорочны“ носиоци су песниковог естетичког идеала, што је у пуном сагласју са начелима „естетике унутрашњег“ („естетике аскетизма“), формиране у раздобљу између IV и VII в. као (етичка) „естетика индивидуалног духовног развоја“ оријентисана на „формирање одређеног начина живота, који води уподовљавању Богу и пре свега уподобљавању Христу у погледу Његовог земног живота“. Пустиножитељство је, сходно томе, естетичка категорија и једина истинита философија; оно је до сржи прожето „духовном красотом и неземним блистањем“, „дубоким ‘умним’ наслађивањем“ (Св. Макарије Египатски), а главни покретач и средишњи елемент његов јесте управо молитва, која бива овенчавана божанским озарењима, „созерцањем неизрецивих божанствених тајни и вечним блаженством“ (Бычков 1991: 94, 96, 107). Молитве се, по прецизном Пушкиновом запажању, рађају у душама подвижника „чтоб сердцем возлетать во области заочны, / чтоб укреплять его средь дольних бурь и битв“. Са становишта православне аскетике ова је формулација неоспорна, бритка и бриљантна. Песник уочава да је срце средиште духовног живота, као што уче и сви Свети Оци. Највиши степен молитве јесте управо умна или срдачна молитва, која се, по одређењу Св. Игњатија (Брјанчанинова), иначе савременика Пушкиновог, „изговара сједињеним умом и срцем, при чему ум као да нисходи у срце, и из дубина срца узноси молитву“ (Брянчанинов 1886: 248). Циљ молитве јесте узношење срца, што сугерира и литургијски возглас „Горе имајмо срца!“, и новозаветне поруке (Филипљ. 3, 20; Кол. 3, 2). Просторна опозиција између вишњих „областей заочных“ и „дольних бурь и битв“ утемељена је и догматички, и са аспекта православне аскетике, где се појмови „вишњег“ и „нижњег“ употребљавају и у просторном (опозиција духовни-човечански свет), и у наравственом значењу (небеска чистота противставља се земаљској трулежи и греховности). „Доле“ бесне буре и олује (представа непосредно преузета из црквеног песништва, нпр. у Теостириктовом Молбеном канону Пресветој Богородици налазимо: „Устанак мојих страсти и буру мојих сагрешења утишај, Богоневесто, јер си родила Господа – крманоша„, „Молим, Дјево, утишај душевни немир и буру туге моје„, у Благовештењском акатисту Богородици: „Радуј се, јер спремаш пристаниште душама“, „Радуј се, лађо оних који желе да се спасу“, „радуј се, пристаниште пловаца живота„, итд.), „доле“ је и поприште непрестаног духовног војевања, невидљивог и суровог: „Ово је војевање“, пише Преп. Никодим Агиорит, „теже од сваког другог“, као што је и „победа у њему славнија од других, и – што је најглавније – од свега благоугоднија Богу“ (Агиорит 1912: 17). Најмоћније оружје у духовном војниковању јесте управо молитва, за коју Пушкин казује да „срце крепи“, а Агиорит сведочи: „Само молитва постаје победоносно оруђе у невидљивој борби, чим се (…) упечати у срце и почне да непрестано у њему делује“ (Агиорит 1912: 216).
Крај ТРЕЋЕГ ДЕЛА
